Осме недеље по Духовима, 15. августа 2021. године, када се прославља и Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Василија Острошког на Бежанијској коси. Патријарху Порфирију саслуживао је изабрани Епископ марчански Г. Сава и свештенство Архиепископије београдско-карловачке.
„Св. Василије Острошки је пре свега у свом животу водио читавим својим бићем бригу о свом унутрашњем здрављу. Та његова посвећеност Богу огледала се кроз његов подвиг, кроз молитву, кроз пост. Али пре свега кроз смирење, кроз милосрђе и поверење у Бога. Кроз благодарење Богу на свему. А било је много тренутака у којима би се сваки од нас саблазнио и у најмању руку питао Бога: „зашто баш ја, зашто баш мени?“ – а често би се и противио и падао у малодушност. А свети Василије прошао је, иако сав просвећен Христом, љубављу Христовом, пролазио је и кроз страдања, кроз распећа и кроз прогоне. Међутим, увек је благодарење било у његовом срцу. Благодарење Богу на свему. И Литургија коју ми служимо није ништа друго него благодарење. Све што имамо приносимо Богу: „Твоје од твојих теби приносећи због свега и за све“. И само када тако чинимо, како је чинио св. Василије Острошки, онда можемо на прави начин чути речи Христове: „Светиње светима“, истакао је Патријарх Порфирије на почетку своје беседе напомињући да је благодарење основ живота.
Данашња јеванђељска прича нам је показала једну потресну причу у пустињи, рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да је „пустиња символ страдања, опасности, страха. Она је штура у односу на човека, груба, дивља, али пустиња је исто тако и место почетка многих вера. Многих начина приступа Богу. Пустиња је и место где су се надахњивали мудрим речима и многи философи. Пустиња је и простор где је Господ провео четрдесет дана пре него што је кренуо у јавну проповед. Проповед о спасењу света Његовом љубављу, Његовим распећем и Његовим васкрсењем.“
„Пустиња јесте место опасности, али то је и место и простор суочавања са собом“, рекао је Патријарх Порфирије истичући да је пустиња и „читава историја. Тачније место опасности, место страха, искушења, прогона, мржње. Место на којем ми људи често нисмо разумели које је достојанство наше и на шта смо позвани. Па онда не можемо да поштујемо и друге, те отуда и излива мржње једних према другима“. У тој пустињи Господ је суочен са много људи који су, ту у пустињи, слушали реч Господњу. У другом Јеванђељу даје се појашњење зашто се Господ сажалио када су му апостоли рекли да је већ доцкан и да су људи гладни, напоменуо је Патријарх Порфирије истакавши да се „сажалио јер немају пастира“.
„Ти који су у пустињи тада били, и данас у пустињи света, и сви људи у пустињи историје, у Господу Христосу добили су пастира“, истакао је Патријарх Порфирије напоменувши да „човек има потребу за телесном бригом, сваки од нас има потребе за материјалним добрима, али има пре свега потребу за пастирима, за водичима. За онима који брину о најдубљим потребама свакога од нас. И зато ма колико ово било једно од многих чуда где Господ показује своју љубав према човеку, и то ономе који трага за истоном и правдом, који живи у немаштини, једнако је то порука и нама пастирима. Али пастир се може бити само ако смо у Христу“.
„Скупљени у пустињи људи су огладнели, али нису дошли због материјалних добара, него су дошли жедни истине и речи спасења. Да пронађу и дотакну Месију и у Христу су га пронашли“, закључио је Патријарх Порфирије истичући да је „ова слика и ово чудо је, такође, указатељ на чињеницу Евхаристије. Да је Христос присутан у Евхаристији. Да се ту у Литургији сусрећемо лицем к лицу и нераскидиво постајемо једно са Христом кроз Његово Тело и Његову Крв“.
Извор: Радио Слово Љубве
