„Данас смо једно у Духу Светом, ми овде сабрани, сви наши сународници где год да се налазе и сваки од наших савременика који велича Име Божје, али најблискији смо данас са нашом браћом и сестрама који су овде, на подручју Средњег Подриња и Бирча, мученички пострадали пре тридесет и две године”, поручио је Патријарх српски г. Порфирије после парастоса невиним жртвама на градском и војничком гробљу у Братунцу.
Мало је народа на свету који су кроз своју историју преживели таква страдања и геноциде као што је то преживео српски народ, а посебно велики крст и подвиг мучеништва понели су наши сународници у Бирчу и Средњем Подрињу пре више од три деценије. На њих је зликовачка рука најчешће кретала, нимало случајно, баш на велике црквене празнике, па су Божић, Ђурђевдан, а посебно Петровдан, остали у националном сећању прекривени болом, тугом и мрљом небивалог злочина, мржње и греха. Сећајући се браће и сестара пострадалих само зато што су били православни Срби, хиљаде и хиљаде душа је пристигло данас у Братунац са свих страна света да заједно са својим Патријархом и отачаственим архијерејима завапи једином Победитељу смрти: ,,О, Васкрсли Христе, о Царе царева, утри нам сузе, прими српске жртве где се вечно живи и вечно се пева!“ и, по речима Његове Светости Патријарха, поручи свима да болу мајки Братунца нису потребна никаква и ничија гласања и потврде и да се истина о страдању невиних жртава не сме игнорисати нити се том истином сме манипулисати.
Традиционали молитвени сабор у Братунцу започео је светом Литургијом којом је, у цркви Успења Пресвете Богородице, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење високопреосвећене и преосвећене господе архијереја: дабробосанског Хризостома, преспанско-пелагонијског Петра, зворничко-тузланског Фотија, захумско херцеговачког и стонско-приморског Димитрија, ваљевског Исихија, шабачког Јеротеја, париског и западноевропског Јустина, новобрдског Илариона, липљанског Доситеја; као и изабраног викарног епископа јенопољског Никона и многобројног свештенства и монаштва из свих епархија Српске Православне Цркве.
Уз неколико хиљада верних из свих српских крајева богослужењу су присуствовали и председник Републике Српске г. Милорад Додик, премијери Републике Србије и Републике Српске г. Милош Вучевић и г. Радован Вишковић, председник Народне скупштине г. Ненад Стевандић, министри у владама Српске и Србије, српски представници у заједничким органима на нивоу Босне и Херцеговине, представници општина, градова и националних организација и установа.
После читања светог Јеванђеља величанственом сабору се обратио Патријарх српски г. Порфирије подсећајући да су предивни братуначки крајеви били део некадашње Митрополије зворничко-сребреничке која се протезала чак до Ужица показујући на тај начин, као и многе друге митрополије, епархије и Цркве уосталом, да у Цркви и у њеној природи не постоје границе које могу да поделе суштину и да је Црква једна и јединствена:
„Зато смо се ми, браћо и сестре, сабрали на светој Литургији која је по преимућству пројава Цркве као јединства, јединства верног народа са Богом, али и јединства међу собом. И управо тај печат и ту особину, или боље речи, тај израз своје суштине и наш народ као Црква од кад зна за себе носи и живи том суштином и куца тим откуцајима. Наш народ од кад зна за себе, од кад је свестан себе и од кад броји своју историју коју знамо данас, у Светом Сави се определио једампут за свагда за оно што се зове Црквом и православном вером. Од Светог Саве до наших дана православна вера је обликовала и изграђивала оно што јесмо, уобличила нас је онакве какве ми себе познајемо, али и онаквима каквима нас знају други народи и читав свет. Од Светог Саве до данас наш народ је понео печат Христов или оно на шта нас сам Господ позива у данашњем Јеванђељу – крст Његов. У Светом Сави ми смо слободно и добровољно послушали реч Христову, узели крст Његов и пошли за Њим”.
„Од Светог Саве смо почели, а кроз векове пројављујемо и потврђујемо да је крст Христов оно што је наш знак, наше име и презиме, и да смо једно не у јединству које се реализује на мноштву и макар добрих идеја и идеологија од овог света, него да нераскидиво јединство имамо управо и само сабирајући се на светој Литургији и да јединство остварујемо, реализујемо, пројављујемо и потврђујемо само кроз Христа и православну веру. Зато смо једно, браћо и сестре, не само онда када живимо у оквирима одређених и једних граница, него где год да се налазимо. Где год да јесмо православни, где год да је Христос наше опредељење ми потврђујемо једно и јединствено припадање светосавском православном српском народу, а Христос је та спона и карика која нас спаја у једно”, поручио је патријарх Порфирије и нагласио:
„Шта значи, браћо и сестре, узети крст свој и поћи за Христом? То не значи ништа друго него чинити баш оно што поменусмо, што је учинио Свети Сава и пут који нам је оставио следити. То значи узети Јеванђеље Христово за правило свог живота, за програм свог живота. То значи определити се за систем вредности које нам оставља Господ Христос, определити се за систем вредности који је записан у Јеванђељу Његовом. Знамо да узети крст Христов и поћи за Њим значи определити се за Његове вредности, за Његово Јеванђеље; значи понекад бити сметња онима који би хтели себе да наметну као правило; значи бити препрека за остваривање циљева оних који би хтели да се њима поклонимо и да усвојимо њихове системе вредности; значи усвојити систем вредности у којем човек не значи оно што смо ми научили, у којем човек не значи оно што ми знамо да јесте човек; значи, дакле, бити сметња свима онима који не прихватају вољу Божју за закон живота, који неће Христа за правило живота, него хоће разне идеје и идеологије које неретко дехуманизују човека – дакле, дехуманизују и нас – узети за правило живота и наметнути свима и свакоме милом или силом”.
После свете Литургије, из Богородичиног храма улицама Братунца кренула је величанствена литија предвођена Светејшим Патријархом. Колони благочестивог народа није се могао видети крај. У молитвеној тишини, коју је у потресном ритму прекидао тежак звук црквеног звона и дирљив пој свештенства, сабор верних је стигао до градског гробља где је служен парастос мученицима из Бљечева, Гниона, Осмаче, Поточара, Карна, Вијогоре, Осредака, Чумавичја, Залазја, Ратковића, Брежане, Загона, Крњича, Саса, Магашића, Јежештице, Подравања, Факовића, Бољевића, Бјеловаца, Сикирића, Кравице, Метаљка, Руповог брда, Брацана, Ванџића, Доње и Горње Каменице, Глођанског брда, Козјака, Маскалића потока, Широког пута, Трешњице и других братуначких и сребереничких цела и насеља.
„Чврсто смо уверени да се наша пострадала браћа и сестре данас моле за нас; да се радују нашим молитвама, нашем саборовању у молитви; пламичку сваке прислужене свећице; радују се што се сваке године све више и више православних Срба овде окупља, јер је то залог и потврда да њихова невина жртва никада неће бити препуштена забораву. Радују се што се наше сећање на њих изражава на хришћански начин и потврђује православљем у пракси – онако како нас је учио Свети Сава и сви свети из рода нашега, а то је молитвом Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу ”, поручио је патријарх Порфирије и нагласио:
„Знајте добро, браћо и сестре, наши невино пострадали родитељи, деца, браћа и сестре, сународници, истински су мученици, а први Мученик који је невин, без икаквог греха, пострадао страшном мученичком смрћу на крсту јесте Сâм Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Стога су и наша браћа и сестре Средњег Подриња и Бирча својим страдањем постала налик Њему, Сину Божјем; њихова жртва и страдање поновљена је жртва и распеће Христово на Голготи овог краја на којој данас стојимо. Ето чиме су задобили близину Христову и смелост да се моле Њему и Пресветој Богородици за нас да и ми, попут њих, будемо победници у нашим борбама, у нашим ратовима”.
Духовни вођа свих православних Срба је поручио да ми данас нећемо да водимо ратове оружјем које фабрикује овај свет: „Ми хоћемо да се боримо молитвом, вером православном, хришћанским васпитањем, знањем и образовањем; врлином, добрим, милосрђем, солидарношћу, племенитошћу, саосећањем, и уопште културом утемељеном у нашем духовном наслеђу, али и исто тако и привредним напретком и благостањем. То треба да буду наша главна оружја, а превасходни циљ наше борбе је мир. Да наш народ и сви народи живе у миру и међусобном разумевању и поштовању. Бијемо битку за сваки напредак, за народну слогу, за јединство, али не јединство у било чему, него искључиво у добру и чињењу добра. То су наше данашње борбе”.
„Када војујемо у биткама за мир и будућност наше деце, чињење добра свима и свакоме јесте наш главни метод, јер када чинимо добро тада смо у миру са собом и са целим светом, тада градимо будућност како наше деце, тако и сваког другог детета, чије год оно било и како год се звало. Само тада жртва коју су поднела наша браћа и сестре, на овим просторима пре тридесет и две године, није била узалудна иако је исувише болна”, истакао је патријарх Порфирије и јасно и гласно запитао:
„Али бол, шта ћемо са болом који осећамо данас пред овим олтаром наших мученика? Зар бол сваког човека био он хришћанин, муслиман, агностик, или нешто друго није терет који раздире у једнакој мери сваку душу људску? Отуд знамо да исти бол осећају и наше комшије и да нам је заједнички именилац туга. Тиме су све невине жртве достојне молитве и свака има име и презиме. А име и презиме не означава границу бола! Зато нам ни на крај памети није да потцењујемо или умањујемо жртве других народа. Напротив, Бог нам је сведок да се, као православни хришћани, клањамо пред сваком недужном жртвом, јер је једнако вредна и света и достојна молитве, било да је бошњачка, хрватска или српска. Међутим, нама браћо и сестре, за истинитост српских жртава, за свете мученике Христове, за нашу духовну победу, не треба ничија писана потврда, а најмање извршилаца и њихових сарадника”.
„Све мајке, које су изгубиле своју децу, мученице су. Поновићу и понављаћу стално да нико нема ексклузивно и изузетно право на бол! Бол не боли више или мање зависно од имена! Бол разара и Сафетову и Живанову мајку”, поручио је Патријарх српски г. Порфирије.
Извор: СПЦ
