Autobuska Stanica

Перонска карта за живот

Пише: ђакон Павле Љешковић, професор Цетињске богословије

 

Ђакон Павле ЉешковићМислим да је прошло и више од десет година од момента када сам је први пут угледао на једном од перона будванске аутобуске станице. Била је то изразито витка и висока жена у шесдесетим годинама. Дуга коса и крупне очи сведочиле су о њеној, у младости, ванредној љепоти. На себи је носила тегет блузу и црне панталоне. У једном тренутку су из њених тамних очију потекле сузе. Пришао сам јој и упитао је да ли је добро и могу ли како да јој помогнем.

Убрзо је престала да плаче и укратко ми испричала своју животну причу. По занимању је била у младости балерина која је често наступала у позориштима бивше Југославије, од Београда, преко родног Сарајева до Загреба и Љубљане. Ратни вихор деведесетих је довео у Будву, у којој се издржавала тако што је давала часове клавира дјеци богатих родитеља, махом Руса. Скоро је одлучила да се пресели код своје, од скора разведене, ћерке и унучица.

Тога јутра је отказала гарсоњеру у којој је приватно становала, купила карту за Источно Сарајево, да би мало прије схватила да јој је аутобус побјегао.

Њени дуги, танки прсти сведочили су да је заиста ријеч о особи која, макар повремено, свира клавир. У њену причу сам посумњао када сам схватио да у руци не држи карту за Источно Сарајево, већ обичну перонску…

Неких пар мјесеци касније сам је на истом мјесту срео. Носила је дугу хаљину и ципеле са потпетицама, које су још више истицале њену висину. Овог пута се неким дјевојкама представила као учитељица,која је после четири деценије рада у просвети, од јуче коначно у пензији. Кренула је да посјети сина и његову породицу у Источном Сарајеву.

Оставила је поклоне и остале ствари у аутобус, пошла до тоалета и кад се вратила затекла празан перон на којем је аутобус до мало час стајао. Запањила ме је чињеница да се мене уопште није сјећала.

Очито да је у тим представама, које је повремено приређивала на аутобуској станици, једино била битна њена улога, док су сви остали, невољни и несвјесни,  учесници њених драма, заправо, епизодисти и натуршчици, недостојни њеног памћења.

У наредним периоду сам је доста пута срео како у различитим улогама, уплакана увијек касни на исти аутобус, причајући људима различите “животне приче”. Себи је намијењивала различите улоге – од бабице у породилишту, преко инжињерке до љекарке у пензији. У тим улогама је била прилично увјерљива, будући да је успијевала да код присутних људи изазове сажаљење. Међутим, у једном тренутку је изненада ишчезла.

Последњих година је не виђајући, на њу сам готово сасвим заборавио.

Прошлог четвртка сам се рано изјутра запутио ка аутобуској станици, како бих на вријеме стигао на свој превоз за Цетиње. Осјећао сам благи умор, будући да смо дан прије прослављали пјешивачку славу – Зачеће св. Јована Крститеља, па смо цијели дан имали госте.

Док сам чекао аутобус, изненада се, после дугог времена, појавила она, сада већ видно остарјела и осиједјела, са искривљеним уснама. Кроз ријетку косу се јасно могао видјети ожиљак на потиљку њене главе, који је сведочио о скорашњој хируршкој интервенцији на том мјесту. На себи је имала кломпе, изношену тренерку и преко ње кухињску кецељу.

Овај пут је била у улози домаћице која пече пите и ситне колаче за разне врсте прослава. Иако је тешко изговарала сваку ријеч, могло се разумјети да има тешко болесног унука на Палама, коме би јутрос по возачима послала пријеко потребни новац, да није, овако немоћна, закаснила на аутобус. Један младић се сажалио и одвео је на кафу у станични ресторан.

Док сам се возио у аутобусу, размишљао сам о томе како, умјесто да прослављамо Господа и благодаримо му за то што је на нас излио велике своје милости, заправо, сви ми у већој или мањој мјери проводимо вријеме у овом пролазном свијету играјући различите улоге. У тим осредњим представама и нискобуџетним филмовима, у којима се трудимо да будемо и глумци и режисери, према ближњима својим се односимо као да су епизодисти и натуршчици.

На тај начин нам и живот постаје попут аутобуса за Источно Сарајево, који нас сваког дана у исто вријеме чека на истом перону. Међутим, ми увијек тако усклађујемо своје вријеме, да нам тај аутобус у последњем тренутку побјегне…