Деведесете минулог века. Страшно доба. Грађански рат пламти у Хрватској и Босни и Херцеговини. Хиљаде жртава, стравична страдања. Много дечје патње, суза, страха, стрепње. Хиљаде је малишана ратних сирочади. Претешко, најтеже бреме рата притисло је њихова срдашца и душе. Остали су без најмилијих, без најважније љубави, без ослонца и подршке.
Почетком 1993. године, 53 унесрећене девојчице којима је ратни вихор немилосрдно одузео родитеље, стижу у срце Шумадије, у Тополу, где је уз благослов тадашњег владике шумадијског Саве, основан Дом за прихват сирочади са простора бивше Југославије. Прота Милан Борота је био управник Дома, а његова супруга Ружица васпитачица. Помагало јој је још неколико жена, а народ давао донације. „Вечерње новости“ су тада писале:
„Прота Милан Борота и његова супруга Ружица из Дивостина, код Крагујевца, имају педесет петоро деце! Биолошки су родитељи двојице синова, а педесет три ћерке им је „донео“ ратни вихор на простору бивше Југославије. Све их, без разлике, негују са истом пажњом и љубављу. Девојчице од пет до 15 година, које су остале без једног или оба родитеља, са огњишта разорених, душа рањених, прихваћене су у Шумадији. Дошле су из БиХ, Хрватске, Словеније… Ту, у сиротишту које је основала Црква, нашле су пажњу и љубав родитељску, коју им несебично пружају прота Милан и његова супруга Ружица, али и други добротвори. Успели су да им ране на души, недужној, нежној, дечјој – зацеле. Школују их, изводе на пут. Оне им узвраћају истом пажњом и љубављу.“
ТОПОЛА, ДИВОСТИН, КРАГУЈЕВАЦ
ДОМ за прихват сирочади са простора некадашње СФРЈ, најпре је две године радио у Тополи, потом је премештен у манастир Дивостин код Крагујевца, а на крају у сам Крагујевац. Постојао је до 2007, док није збринута и последња од педесет и три девојчице. Последња је била Вида, родом из околине Тешња. Те године усвојио ју је један брачни пар из Пожаревца.
– Заиста је тако било и увек с поносом кажем да имам два сина и 52 ћерке јер је једна од мојих девојчица прерано отишла, однео ју је карцином плућа. Сада, Богу хвала имам и десетине унучади. Они су моје највеће богатство – поносно и истовремено с много туге због недавног одласка проте Милана, говори нам Ружица Борота. – Са већином њих и дан-данас сам у контакту. Чујемо се телефоном или путем „Вајбера“. Једна или две нису удате, остале јесу и имају по двоје, троје, четворо или петоро деце. Живе у Италији, Лондону, Хрватској, Босни и Србији. Много сам поносна на њих и све што су у животу постигле.
– Тражила сам да ми пишу кад желе и шта желе. Погледајте шта ми је написала Жељка: „Посебно желим да се захвалим тета Ружици. Била ми је друга мајка. Научила ме је много чему што је добро за мене и што ће ми значити у животу“. А, видите само како је писала моја Александра: „Као да је јуче било кад сам дошла у Дом. У почетку Дом, а сада је моја друга кућа“. Чувам све успомене од њих. Често их гледам, прелиставам, плачем, насмејем се… Много их волим. И Милан их је много волео, и епископ Сава. Кад га је Милан последњи пут одвезао у болницу на лечење владика га је на растанку ухватио за руку и рекао му: „Чувај ми моје девојчице“ – сетно прича протиница.
И ТИШИНА ЈЕ САДА ДРУГАЧИЈА
МОЈ супруг, прота Милан, упокојио се у 76. години, 15. септембра прошле године. Шест наших девојчица је дошло на сахрану: једна је дошла из Сплита са мужем и дететом, а остале из Теслића и Борова Села. Њихов долазак много је значио и нашим синовима Браниславу и Александру и мени. А ја, ја од одласка мог супруга тугујем, бескрајно ми је тешко, сваки дан одлазим на његов гроб. Све је другачије. И тишина је сада другачија откад њега нема – уплакана, причала нам је протиница Борота.
Најтеже је било, каже нам, прве две-три године по оснивању Дома:
– Оне нису имале најважније у животу, родитеље, и ми смо тога били свесни. Само љубав је могла да их подигне. Пажљиво смо прилазили свакој, залазили до најскривенијих места њихове душе. Кад су дошле, најмлађа Миланка имала је само пет година, а најстарија Снежана 15. Требало их је све разумети, приближити им се, стећи њихово поверење. Прве две године готово да нисам спавала. Имала сам фотељу поред њихове спаваоне и ту сам спавала. Трзала сам се на сваки њихов покрет и шум. Тешила их. Танани сан им је безброј тајни и туге скривао. Сећам се старије девојчице су раније устајале, због обавеза у школи. Једне вечери Весна из Теслића замолила ме је да и њу раније пробудим. „Зашто, душо?“, упитала сам је, а она ми је одговорила: „Пробудите ме у зору, да плачем. Тада сам, некако, са мојим татом.“ Све нас је расплакала. Имала је, тада, само осам година, а запамтила је све страхоте рата.
ЗАУВЕК ХВАЛА „НОВОСТИМА“
ЧУВАМ обе плакете за најплеменитији подвиг године, и Миланову и моју, које смо 2009. добили од „Вечерњих новости“. Тим признањима обоје сте нас уздигли, приуштили нам велико задовољство. Свечаност је била величанствена. Сећам се да сам била веома узбуђена, под великом тремом, па ме прота док смо прилазили да примимо плакете држао за руку. Њему је уручио Мањо Вукотић, тадашњи директор и главни уредник ваше куће, а мени академик Матија Бећковић. Заувек хвала „Новостима“, тај дан памтићу док живим – казала нам је Ружица Борота.
Памти протиница и много лепих тренутака. Увече би цртала са њима, учила, радила домаће. Волела је кад би је девојчице чешљале, правиле фризуру. Бдела је над њима непрестано.
– Како су стасавале, постајале пунолетне и завршавале средњу школу одлазиле су у нови живот. Ишли смо им на свадбе. Нашој Сандри у Босну, са још седам девојчица које су биле са нама. Кад ме је њен свекар ословио „пријо“, срце је хтело да ми препукне. Плачући, рекла сам му: „Ваша прија је под земљом“, а он мени каже: „Ви сте је одгајили као права мајка, зато сте моја прија.“ Само нек су ми срећне и здраве да својој деци буду добри родитељи, а мени је срце пуно увек кад мислим на њих – рекла нам је Ружица.
Извор: novosti.rs
