„Прво да се извиним што пишем са закашњењем, имала сам обавезе у вези с факултетом. Надам се да нисам закаснила са пријавом за Ликовну колонију ’Јесен у Призрену’”, пише аутору овог текста Анастасија Шутовић. Пише оно дете, замотуљак из аутобуса „Ниш експреса” на станици у Приштини. Пише, двадесет пет година касније, и на неки начин враћа се у свој дом. Жели да дође у један од својих завичаја, да ствара и слика, као да је то најважнија ствар на свету
„Једва чекам да почне”, често се чула реченица, као пред неку тешку одлуку, испит или операцију. А онда се период вишегодишњих тензија између Срба и Албанаца претворио у злокобну тишину. Изгледало је као да та тишина преузима живот, институције, дневне људске потребе и да се претвара у једну равну линију, која ће донети или решење или пропаст.
„Све ће вас спржити”, гласила је кратка порука која нам је стигла од пријатеља из Париза. Цео наш живот свео се на чекање прве бомбе и слушање разорних гласина и вести. Пао је први мрак и на Косову се све заледило. Ко је могао тражио је ближње, да буду заједно и да виде шта ће се догодити, јер је било јасно да институције, начин живота, породице никада више неће изгледати исто. Искључена је струја, сирене су завршиле своју „музику” за опасност, мрак се спустио и чекала се прва бомба. Из правца приштинског излетишта Грмија кренула је велика бела светлост и прелила град. Стигао је звук, потрес и дрхтање стакала прелепљених тракама. Марина се истог тренутка успавала.
Светлосни удари долазили су из правца Грачанице, Косова Поља, касарне, на излазу из града, а Приштина је често изгледала као област у ватреном обручу. Првих дана су противваздушна одбрана и светлећа муниција неких очајника који пуцају у небо изгледали као варнице на ивицама великих пожара. Унутра је кључао град и у њему Срби и Албанци свако са својим страховима. Сви су били на некој врсти страже и сви су очекивали градски сукоб и несрећу. У основи, чекало се ново јутро, рана се отворила и више није било спаса.
„Госпођо, госпођо – бомбе, буђење! Идемо кући”, говорио је Славиша Давидовић својој супрузи Марини, која се сном бранила од бомбардовања.
Први дани су донели неку врсту отрежњења и буђења, сабирања вести, долазак струје, процену ситуације, објаве политичара и војног врха. Судећи према гласинама, НАТО авиони су листом падали по Србији, а један је завршио и на дну оближњег Грачаничког језера, тврдио је професор Љубо Лилић. У српској историји двадесетог века било је превише жртва и несреће, али је нацистичко и савезничко бомбардовање Београда и осталих градова оставило посебан траг. Један могући одговор зашто се оно памти је и чињеница да одозго, с неба, долазе светлост, киша, па и сам живот. Са неба су, уз кршење међународног права, последње године двадесетог века, савршене бомбе најмоћнијих држава света погодиле све што је ова земља имала и све што ће имати: људе, животиње, природу.
Сваки детаљ. Професор хрватске књижевности Зоран Павловић ручно коси траву испред Филолошког факултета и споменика Вуку Караџићу у центру Приштине. Силовити удар бомбе није га ни пренуо, ни прекинуо. Вране са околних липа безглаво су одлетеле у ваздух као да су црни гелери. Коњи и животиње иду и траже власнике. Они не могу да се навикну на бомбу. Данас, двадесет пет година касније, на врата кућа у српским гетима долазе Албанци и траже новац и помоћ за децу која болују од рака. Бомбе и честице осиромашеног уранијума не разликују Србе и Албанце и, хиљадама година, неће их разликовати у земљи, у ваздуху, у храни коју једу, води коју пију.
„Ово не може трајати дуже од две недеље”, сматрао је историчар Никола Наранчић и одбијао да прихвати размере катастрофе све док једне ноћи бомба није избила прозоре и врата на његовој соби: „Куме мили, шта оно светли на хоризонту?”, питао је и коначно „прихватио реалност”.
Косово и Метохија су изгледали као пустиња испод чијег се сваког камена и зрна песка крио живот. Сви су почели тако да живе и да се привикавају на „реалност бомбе”. У Југославији су тада фактички постојале две основне тачке политике и живота: Београд са као центар одлучивања и Косово као главно поприште сукоба. Испод ледене тишине у неком свом паралелном свету заклонила се, за тадашње услове, савршено организована и динамична Војска Југославије. Њено прилагођавање ситуацији и отпор врло брзо су донели бруталне одмазде по недужним цивилима.
„Оборили смо АВАКС, помогли су нам Руси”, прича један војни обавештајац уз додатак да наши мали авиони лете тик изнад воде и да нападају бродове НАТО алијансе у Јадранском мору. Разговор се води у друштву инжењера која раде у Термоелектрани „Обилић”. Уистину ти млади људи чине чуда, струје има и систем ради. Кад су их протерали после бомбардовања све је пропало. Годинама у „миру” струје је било мање него када су падале бомбе. У згради ЈУ програма у Приштини једна српско-албанска породица не зна на коју ће страну. Сањају иностранство.
Град је темељно опљачкан. Излози готово да не постоје. Полиција претреса лопова који је из излога украо пуно шаторско крило левих патика. Ветар носи црвени летак на албанском језику који позива Албанце да се крене према Албанији и Македонији.
У основи цело Косово иде на две стране, у две колоне, према централној Србији и према Албанији, Македонији и Црној Гори – свако се спасава како може. У колони Албанаца један млађи човек гура у колицима за бетон старицу и одлазе.
Бранко Брудар је своју девојчицу Јулију послао у Црну Гору у варошицу Мурино. Тамо је, бежећи од пакла Приштине, деветогодишњу Јулију и њену тринаестогодишњу сестру од тетке Оливеру Максимовић и тек коју годину старијег Мирослава Кнежевића погодила бомба НАТО-а. У том нападу страдали су још и Милка Кочановић, Вукић Вулетић и Манојло Коматина. Било је јасно да више нема нигде сигурности.
На гробљу у Приштини зјапе огромни кратери бомби, остаци покојника, споменици. Над рупама навирују песникиња Даринка Јеврић, професорка Митра Рељић, грађани и преостали свет.
На мосту у Лужану бомба НАТО-а је погодила аутобус „Ниш експреса”. Објављују се слике угљенисаних тела. Возач Вукадин Јелић до Мердара је примао Србе, од Мердара Албанце и није га занимало ко су. Стајући успут трошио је време. На мосту су сви изгорели и то је био последњи мултиетнички аутобус Косова. Код аутобуске станице у Приштини опет црвени аутобус истог превозника препун стараца, деце, људи стиснутих до непрепознавања. Професор Милојица Шутовић, привидно смирен и успорен, стоји са дететом у рукама. Супруга је са другом девојчицом успела да уђе и налази се негде позади, а онда он бебу Анастасију даје некоме да је преко седишта и кроз празнине у аутобусу – рука руци – донесе до мајке. И беба је кренула на пут и није се више вратила у Приштину.
У мозаику личних судбина и урушавању универзалних људских права, међу бомбама и злом, нестао је један свет. Да ли је баш тако и назире ли се крај таквим судбинама и процесима?
„Прво да се извиним што пишем са закашњењем, имала сам обавезе у вези с факултетом. Надам се да нисам закаснила са пријавом за Ликовну колонију ’Јесен у Призрену’”, пише аутору овог текста Анастасија Шутовић. Пише оно дете, замотуљак из аутобуса, ког су непознате руке дотурале мајци и за кога смо мислили да заувек одлази. Пише, двадесет пет година касније, и на неки начин враћа се у свој дом. Жели да дође у један од својих завичаја, да ствара и слика, као да је то најважнија ствар на свету.
Живојин Ракочевић
Извор: Политика
