Drugi dan svog pokloničkog puta po Svetoj Zemlji, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije je započeo posetom manastiru Časnog Krsta u Jerusalimu.
Na oko jedan kilometar zapadno od starog Jerusalima, na mestu gde je svojevremeno Pravedni Lot zasadio trojedino drvo bora, čempresa i kedra od kojeg je napravljen Časni Krst na kome je, radi našeg spasenja, raspeto prečisto Telo Gospoda našeg Isusa Hrista, nalazi se jedna od najvećih hrišćanskih svetinja – manastir Časnog Krsta. Čudesno predanje Svete Crkve kaže da je to drvo posečeno u vreme izgradnje Solomonovog hrama, ali da se nije dalo obraditi i stoga je, kao ukleto, bačeno u Kedronski potok. Upravo to drvo je izabrano, u želji da još više osramote Gospoda našeg, da se od njega napravi Časni Krst na kome će Isus biti razapet, a i samo drvo se tek tada dalo obraditi. Prema predanju, osnivanje manastira se datira u vreme Svetog cara Konstantina Velikog i njegove Svete majke Jelene, odnosno u 4. vek nove ere. Manastir je vekovima delio dramatičnu sudbinu Svete Zemlje, najezdu Persijanaca, Arapa, krstaša i Turaka. Sedam vekova je bio u posedu gruzijske zajednice, da bi u XVII veku Jerusalimska Patrijaršija otkupila dugove manastira i vratila ga pod njenu upravu. Danas, sa blagoslovom Blaženjejšeg Patrijarha g. Teofila u manastiru radi Institut za biblijske i teološke studije Jerusalimske Patrijaršije.
Manastir je tokom svog pokloničkog putovanja Svetoj Zemlji, 1229. godine, posetio i Sveti Sava koji je svetinju bogato darivao i podigao konake. Ostalo je zapisano da su freske prvog Arhiepiskopa srpskog i njegovog oca, Svetog Simeona Mirotočivog, bile naslikane u katolikonu – glavnom manastirskom hramu.
Sveštenu pratnju poglavara Srpske Patrijaršije čine: Njegovo Preosveštenstvo vikarni Episkop toplički g. Petar; visokodostojni arhimandrit g. Danilo, direktor Patrijaršijske upravne kancelarije; protođakon dr Dragan Radić, profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu; đakon Vasilije Bursać, direktor Pokloničke agencije Dobročinstvo; i ipođakon Dejan Nakić.
Patrijarh Porfirije u manastiru Svetog Save Osvećenog: Ovde su koreni hrišćanske, pravoslavne, ali i srpske duhovnosti
Hodeći stopama prvog Arhiepiskopa srpskog, Svetog Save, koji je pre osam vekova posetio manastir Svetog Save Osvećenog, odakle je srpskom rodu doneo pastirski žezal – patericu i čudotvorne ikone Majke Božje, Trojeručicu i Mlekopitateljnicu, Svetejši Patrijarh g. Porfirije su uputio danas i u tu veliku i drevnu svetinju skrivenu u Judejskoj pustinji.
Srdačno dočekan od igumana i bratije, Patrijarh Porfirije se poklonio moštima osnivača manastira, Svetog Save Osvećenog, koje se čuvaju u Sabornom hramu posvećenom Blagovestima. Tom prilikom, Patrijarh Porfirije je poručio:
– Ovde su koreni naše duhovnosti, hrišćanske i pravoslavne, ali i srpske duhovnosti. Ovde je naš Sveti Sava dobio blagoslov Božji i blagoslov Svetog Save Osvećenog da manastir Hilandar bude rasadnik duhovnosti srpskog naroda i da srpski narod kroz istoriju, od Svetog Save do Drugog dolaska Hristovog, bude povezan i sa Svetom Gorom, ali i sa Palestinom, sa lavrom Svetog Save Osvećenog, sa zemljom kojom su hodile stope Gospoda našeg Isusa Hrista, sa Svetim gradom Jerusalimom, koji je mesto Raspeća i mesto Vaskresenja Gospodnjeg, ali i potvrda ljubavi Božje i zalog našeg spasenja.
Znamenita lavra Svetog Save je jedan od najstarijih i najznačajnijih manastira Pravoslavne Crkve. Imao je veoma važnu ulogu u razvoju monaštva, bogoslovlja, crkvene umetnosti i odbrani pravoslavne vere od jeresi. Lavru je osnovao sam Sveti Sava Osvećeni krajem V veka. On je došao u Svetu Zemlju sa svega osamnaest godina iz svog rodnog grada Mutalaskija u Kapadokiji, postao poslušnik Svetog Evtimija Velikog i njegovog sapodvižnika Svetog Teoktista i kasnije osnovao čuvenu lavru i još nekoliko manastira u kojima se podvizivalo i po nekoliko hiljada monaha. Istovremeno, vatreno i hrabro, zajedno sa Svetim Teodosijem Velikim, branio je odluke Četvrtog Vaseljenskog Sabora iz Halkidona 451. godine, a posebno značajno njegovo delo jeste tipik kojim je ustrojen poredak crkvenih bogosluženja i koji svedoči o uzvišenoj i veličanstvenoj monaškoj tradiciji manastira Svete Zemlje. U lavri se se sredinom VIII veka podvizavao i Sveti Jovan Damaskin, u to vreme najveći teolog, filosof i himnograf Pravoslavne Crkve.
Patrijarh Porfirije u Vitlejemu: Neka Bog da mir nama, u nama i među nama, neka da mir našem narodu gde god da se nalazi
Današnji poklonički put svetinjama Svete Zemlje, Svetejši Patrijarh srpski g. Porfirije je krunisao posetom mestu na kojem je u svoj svojoj punoći pokazana velika tajna i nadumna ljubav Božja, mestu čudesnog Rođenja Sina Božjeg, koji je postao čovek radi nas i radi našeg spasenja.
Veličanstvena crkva Rođenja Hristovog u Vitlejemu je jedan od najstarijih hramova u svetu u kojoj se služi sveta Liturgija. Izgrađena je, po nalogu Svetog cara Konstantina i njegove majke Svete Jelene od 326. do 333. godine, iznad Vitlejemske pećine u kojoj je Presveta Djeva Marija rodila Bogomladenca, kome se pokloniše pastiri i mudraci, dok sa neba pojahu anđeli Božji: Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja!
– Na ovom mestu su se izmirili Nebo i zemlja, Bog i čovek, jer ovde je Sin Božji postao čovek i premostio nepremostivo – ontološki jaz između nestvorenog i stvorenog, između Boga i čoveka. Ovde je pomiren čovek sa Bogom – besedio je Patrijarh Porfirije i naglasio:
– Ovo je mesto na kojem se molimo najviše i najpre za mir u našem narodu, za mir u čitavom svetu, ali i za to da se svako od nas pojedinačno pomiri sa Bogom koji se ovde rodio. Ako se pomirimo sa Bogom onda je sigurno da ćemo sve oko sebe videti kao dar Božji. Čitavu tvorevinu i svakog čoveka, kao ikonu Božju, videćemo kao svog bližnjeg i svog brata. Zato ćemo se boriti za svakog i truditi se da, ako je Bog u nama, imamo mesta u svom srcu i u svojoj duši za svaku dušu živu, za svakog čoveka, nezavisno od toga koliko nam je blizu ili daleko, nezavisno od toga da li on nas vidi kao svoje neprijatelje, jer Ljubite bližnjeg svoga kao samoga sebe jeste zapovest Božja. Taj bližnji zapravo jeste svaki čovek i svaki je pozvan da bude naš brat ili naša sestra. Neka Bog da mir nama, u nama i među nama, neka da mir našem narodu gde god da se nalazi, neka da mir našem narodu sa svim drugim narodima sa kojima živi, ali da Bog ljubavlju svojom i blagodaću svojom svoj mir izvede i na čitav svet i na sve ljude.
