„КО ЦРКВУ ГРАДИ БОГУ ПОЗАЈМЉУЈЕ А БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ!“ – НОВИ ХРАМ СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ У МАНАСТИРУ МИЉКОВО
Како започети причу о подизању храмова и задужбинарству, ако не светом лозом Немањића, као родоначелном ктиторском породицом у средњевековних Срба. Ево шта Свети Сава вели у истоименој песми древнијих времена, одговарајући `ришћанској господи где се деде цар Немање благо:
… „Ој Бога вам, господо ришћанска!
Не говор’те о мом родитељу,
Не говор’те, не гријеш’те душе:
Није бабо расковао благо
На наџаке ни на буздоване,
Ни на сабље ни на бојна копља,
Ни добријем коњма на ратове;
Већ је бабо потрошио благо
На три славна Српска намастира:
Једну бабо саградио цркву:
Б’јел Вилиндар насред горе Свете,
Красну славну себе задужбину,
Вјечну кућу на ономе св’јету,
Да се њему поје летурђија
Оног св’јета, као и овога;
Другу бабо саградио цркву:
Студеницу на Влаху Староме,
Красну славну мајци задужбину,
Својој мајци царици Јелени,
Вјечну кућу на ономе св’јету,
Да с’ и њојзи поје летурђија
Оног св’јета, као и овога;
Трећу бабо саградио цркву:
Миљешевку на Херцеговини,
Красну славну Сави задужбину,
Вјечну кућу на ономе св’јету,
Да с’ и њему поје летурђија
Оног св’јета, као и овога.“
У уводном делу монографије о Миљковом манастиру „Просуо се бисер крај Мораве“, налазимо следеће запажање:
„Без обзира на то да ли је реч о величанственим задужбинама српских владара или о скромниом грађевинама које су потомству оставиле убоге и безимене групе монаха, сви српски манастири су смештени у прекрасним, тихим пределима, скрајнути од прометних путева – и обавезно у близини живе воде, а знани и незнани ктитори и неимари бирали су за српске светиње места која ће својом лепотом и тајанственошћу у сваком посетиоцу и путнику- намерникуувек изнова будити дивљење према лепоти природе и страхопоштовање према Творцу,“
„Српска Света Гора“ у Ресави лежи у непосредној близини неколико већих насеља и река Мораве и Ресаве.Миљков манастир припада групи од неколико мањих манастира на десној обали Велике Мораве, на потезу од села Војска до Црквенца, тачније у атару села Гложани.
Храм посвећен Ваведењу Пресвете Богородице помиње се у првом турском тефтеру 1467. Засигурно је да је, сада већ можемо рећи, стара црква, саграђена или до темеља обновљена у време средњовековне Србије (око 1400. године).
У мају 2022. године, одмах по празнику у народу познатом као Малом Васкрсу, по благослову Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског г. Игнатија, започета је градња новог храма посвећеног Светом Јовану Шангајском у манастиру Миљково, гдје је управо свој монашки постриг 1925. г., примио Св. Јован (Максимович) Шангајски и Санфранцискански, чија се честица моштију и налази у манастиру, поред других светиња. Молитвама игуманије мати Анастасије и сестринства, трудом и прилозима многих дародаваца, већ пре Божића, 2023. године, уздигла се црквена грађевина у загрљају околних четинара на обронцима Ресавских хумова. Како би другачије ако не горостасно да мами пажњу посетилаца и да узраста подсећајући на духовног горостаса, Светог Јована Шангајског. И сам светитељ је, подсећања ради, имао подићи велику Саборну цркву у Шангају, у част иконе Богородице „Уточишта грешних“ и троспратницу са звоником. Градитељско деле нашег светитеља било је готово обустављено услед недостатка готовине и оштрих дискусија како да се реши финансијска дилема. „Господ је милосрдно помогао свом угоднику, па је наставио да решава проблем уз молитву и неуморно надгледање, подстичући све на жртву и рад.“
Тако се и наш труд и рад и све браће и сестара у Христу на овом храму имао запечетити снажном молитвом и јаком жељом да се истраје у искању Божије помоћи и у наредним градитељским фазама: постављање столарије, грејања, фрескописање, опремање ентеријера потребитим свештеним стварима: олтар, иконостос, певнице,… Нека Господ умножи богоугодне жеље и трудове срдаца хришћанских, молитвама Светог Јована Шангајског Чудотворца, како би нас сабрао у што већем броју да наставимо са уређем дома Божијег и новог храма Светог Јована Шангајског у манастиру Миљково, знајући по оној народној ријечи да „ко цркву гради Богу позајмљује, а Бог ником дужан не остаје“, И сама реч задужбина има корена у средњевековној традицији да наши благочестиви владари подижу за живота задужбину, што значи дом молитве за вечност и спасење душе своје, „да се у њима поје литурђија, овог свјета као и онога“.
Започесмо стиховима песме старијих времена, ред је да текст завршимо песмом најновијих времена. Миљко Шљивић ( трећи у историји Миљковог манастира), песник, пчелар и породични човек из Глободера, посетивши Миљков манастир баш у периоду почетка изградње нове цркве, написао је следеће стихове:
МИЉКОВО
У манастиру „Миљково“,
предивна то беше слика,
бех и видех ово, ново,
са свих страна рој верника.
Под црквени су дошли кров,
да се моле, да се крсте,
да добију и благослов,
своју веру да учврсте.
Верника много беше ту,
а мала је црква ова,
и не могаше сви у њу,
па се гради већа – нова.
И радују се свему том,
она им је ко други дом,
посвећена је црква свом,
Светом Јовану Шангајском.
Јован је светитељ врли,
Јован овде монах беше,
па народ њему баш хрли,
људи то знају – не греше.
Ко руски племић се роди,
а српско порекло води,
циљаше из срца свога,
живот је вера у Бога.
Утицајан беше јако,
сви га прихваташе лако,
своју дадиљу усмери,
Православној руској вери.
Он стече образовање,
војничко и правно знање,
у руском грађанском рату,
био је у царском јату.
Док ратоваше за цара,
беше рањен у рату том,
и би нешто што не ваља,
оста он доживотно хром.
Донео решење једно,
у Србији тражио мир,
живео јадно и бедно,
бивши племић и официр.
Новине је продавао,
босоног што му не смета,
веома мало спавао,
стекао два факултета.
Теолошки уписао,
у Србији се мучио,
у вери нађе смисао,
на време га изучио.
Монаштву стремио доста,
Јован монах доби име,
у „Миљковом“ – монах поста,
и жељу испуни тиме,
У Битољу суплент био,
молећи, проводи ноћи,
с Николајем се дружио,
да лечи имаше моћи.
Шангајски епископ поста,
док земљом бос је ходио,
сиротиште основао,
децу на пут изводио.
Западноевропски – руски,
архиепископ је био,
и на француском језику,
у Паризу је служио.
Велике жеље и снови,
ал’ не беше му и блиско,
пред њим су задаци нови,
па оде у Сан Франциско.
Саборна црква се гради,
па је требало помоћи,
да се још брже изгради,
он ће то свакако моћи.
На Јована избор пао,
добар је избор то стоји,
на велики пут се дао,
би ту док се упокоји.
У порти ја гледам сада,
како нова црква ниче,
превелика је то нада,
зато се Јовану кличе.
Е баш се све добро слаже,
па живимо сви у нади,
да Свети Јован помаже,
и када се црква гради.
Верници ће да се моле,
сакупљени у цркви тој,
и свог Јована да воле,
биће их ко велики рој.
Гледаћу све то са стране,
и запалићу ја свеће,
мислићу на ове дане,
и на манастирско цвеће,
Б.П.
