Дечанска Трилогија са оцем Савом Јањићем: Дечане попут литија походи све већи број вјерника који потврђују ко смо као народ
У оквиру серијала Дечанска трилогија, популарне радијске емисије- „Поп рецензије“ коју воде и уређују свештеници Павле Божовић и Гојко Перовић, слушаоци Радија Светигоре и портала Митрополије црногорско-приморске, имали су прилику да у оквиру двије епизоде чују и виде значајан разговор о богатој историји Манастира Високи Дечани са протосинђелом Петром Дечанцем.
Саговорник Павла Божовића у трећој епизоди серијала јесте игуман Манастира Високи Дечани, високопреподобни архимандрит Сава Јањић. Отац Сава Јањић говорио је о актуелним немилим сценама на Косову и Метохији о Светом Јеванђељу и непролазној поруци Христове Благовијести која се двије хиљаде година шири по цијелом свијету а седам стотина година сија из Манастира Високи Дечани.
Иако се то световним очима не би могло очекивати, ово су дани када Манастир Високи Дечани посјећује највећи број поклоника?
Тамо где се умножава страдање, умножава се и благодат Божја, и то заиста доживљавамо у последњих пар година. Нарочито у последњих пар месеци, јако много поклоника долази у Манастир на Литургије. Ми имамо и туристе који посећују Манастир из разних делова света док наши људи долазе у већем броју. Православни долазе да би учествовали у богослужењима. Имамо јако много поклоника, не рачунајући наше људе са Косова и Метохије, из Црне Горе, из централне Србије, из Републике Српске и Босне и Херцеговине и из других крајева. Имамо наше људе из дијаспоре исто тако који долазе, али и других, околних православних народа. Јутрос смо благослов имали да су нам певала браћа из Грчке из Лариса и била је јако лепа прилика.
Пре неколико дана су били браћа Румуни, долазили су нам верници из Албаније, учествовали су у Литургији, тако да је то веома значајно пошто ова светиња привлачи људе са разних страна и има своју поруку, а то је пре свега да морамо да се окупимо око оних вредности које нас чине оним што јесмо, а то је пре свега да смо православни хришћани.Ове светиње су значајне за очување нашег идентитета, историјског, културног, али опет изнад свега духовног. То је оно што нас чини оним што јесмо. Тако да Дечани врше ту своју мисију и не само Дечани него и друге светиње, наши други манастири и цркве. То нас доста охрабрује и ја бих то можда упоредио, чак са оним што се десило у Црној Гори пре неколико година када су биле литије где је народ спонтано осетио да треба да брани своје светиње, свој идентитет тиме што ће молитвено учествовати у тим литијама. Сада ово нису литије, али људи молитвено, литургијски долазе ,учествују у богослужењима и самим тим и они се освећују и показују колико су ове светиње и ови простори значајни за наш народ и цркву.
Ми памтимо Ваш допринос али и допринос свих монаха и свештеника са Косова и Метохије који су сваке недеље у току литија били са нама. Био је и владика Теодосије или неко од његових игумана, који су заиста показали велику братску љубав за нас у тешким ситуацијама. Никада нећемо моћи да узвратимо, али радује нас да долазе поклоници из Црне Горе. Шта је то, оче Саво што Ви видите да је узрок томе?
Мислим да је то дубоко уграђено у бит нашег народа, наше Цркве Светосавске, због тога што смо ми на томе поникли. Наравно, у одређеним периодима, народ је губио веру, посебно у доба комунизма, многи су се одбили од Цркве, али мислим да је дубоко остало запретено. Као што је говорио и блаженопочивши Митрополит, остао је тај жар вере који је требало само разгрнути, да се поново распламса тај огањ који се распламсао широм наше Цркве и то је нешто што се стално обнавља, посебно после великих страдања, невоља, где схватимо на крају да су истинске вредности вечне, а све оно што је пролазно и што ће се завршити за неколико или пар десетина година је нешто што има неки свој значај у овоме свету, али нема вечни значај. Мислим да су људи жедни вечног живота и долазе у светиње као места где је Небо пољубило земљу. Где год се служи Света Литургија, ту је тачка пресека. Ту се Небо сусрело са земљом и ми се уздижемо ка Небу. Реалност царства Божијег у Светој литургији, у заједници једних са другима и славећи Бога једни са другима, излазимо из овог времена и простора и овога света и уласком у Цркву улазимо у други свет где смо окружени фрескама и тим предивним простором. Посебно у Цркви, овде која нас подсећа на реалност Царства Божијега, у које нас Господ призива, које је већ сада и овдје и које ће бити у пуноћи откривено. То је оно што људи траже у суштини. То није бег од живота, већ сусрет са истинским животом, то је бег од оног што ми сматрамо животом у пролазним околностима, али сусрет са истинским животом, посебно кроз страдање. Као што на улазу у ову цркву, на јужном порталу имамо расцвјетали крст, крст је симбол смрти, али је ту приказан као љиљанов цвет, а истовремено су око њега гранчице са цвећем. Дакле, тај симбол смрти, страдања, понижења, то је био најужаснији симбол античког времена на коме су страдали људи који су били осуђени, постао је симбол живота и управо, тамо гдје је страдање, ту се умножава благодат Божја, ту се умножава и наше сећање ко смо и шта смо. Ми на Косову и Метохији то опет и опет проживљавамо, ово је један крстоваскрсли простор.
А управо је овај период у коме сада живимо, поново интензивирао страдање нашег народа, овог пута нешто сјеверније док је наш народ понајвише страдао у крајевима јужно од Ибра, у енклавама гдје се то страдање наставља и данас. Ево сада и они који су живјели нешто мирније на сјеверу сада страдају и много је политичких порука, тешких ријечи и обећања, а чини се да нам је сад више него икад потребна духовна подршка?
Сигурно. И то је посао који раде Цркве. Обично ћемо данас чути код неких који нису најбоље упућени да Црква ћути. Зашто Црква ћути? Црква не ћути, Црква ради. Уколико се наше поруке не појављују у дневним медијима, у политичком и партијском дискурсу, то не значи да Црква ћути. Црква је итекако активна и то најбоље можемо видети у порукама пре свега нашег Митрополита, Владике Теодосија који редовно обилази народ, служи, беседи, говори; наши монаси, монахиње, свештеници, итекако су активни, раде колико год је могуће. Наравно увек осећамо да можемо и више да урадимо, али ради се. Имамо дивних примера, рецимо шест народних кухиња које хране 2.000 људи свакога дана. Рецимо, то су приче које не налазе пут до медија који очекују од нас изјаве политичког карактера. Међутим, ми покушавамо људе да узведемо у једном другом правцу, да их упутимо на то да је истински смисао нашега живота и постојања духовни живот. Онда ћемо и ствари овога света схватити на исправан начин. Дакле, уколико себе променимо, доста ћемо учинити да се промени свет око нас, али ако гледамо да само променимо свет око нас и друге, плашим се да нећемо променити себе и онда ћемо доћи у ситуацију да смо увијек у проблему. Светска историја нажалост показује да се много тога није променило, да се одређени проблеми само понављају. Али, једина истинска револуција, иако Христос није дошао да покрене било какву револуцију, јесте управо Његов долазак, самог предвечног Сина Божјег који је у телу дошао, живео и пострадао, који нам није оставио никакве политичке и идеолошке поруке, па чак ни неке социјалне програме. Донео нам је реч вечнога живота и заправо, надахнути тиме ми смо то примењивали у свакодневном животу и очували смо свој идентитет кроз најтежа страдања и Османске власти и времена комунизма и кроз ратове и то је очувало наш народ.
То је оно за шта треба највише да се боримо. Наравно, то треба да буде и надахнуће и људима који су у политици, да надахнути тим примерима и том традицијом буду они који ће наставити и поштовати тај пут- пут који су зацртали наши свети владари, од најстаријих владара, а посебно из времена Немањића. Овдје је наш Свети краљ Дечански који нам је неизмерни извор утехе и путеводитељ кроз кога нас Христос управља, јер просто као да нам он сваки дан говори, када дођемо у цркву да му се поклонимо, јединоме владару српском из средњовековног периода који је остао овде на Косову и Метохији, као да нам говори: „Трудите се колико до вас стоји, а остало не брините. Ја сам ту“. Бог је ту са нама и ево, седам стотина година та порука излази из ове цркве, из ових фресака, из ове светиње и показује нам да треба да се бринемо о Царству Божјем, а остало ће Бог помоћи, али ако се суочимо са тешким ситуацијама, увек ћемо имати снаге да се вратимо и обновимо и то можемо видети, заиста чудесне примере тог крстоваскрсног живота. На пример сестре у Манастиру Девич који је један од највећих мученичких Манастира, који је страдао више пута у својој историји. У Другом светском рату је био разорен, после су дошле сестре монахиње, обновиле га у најтеже време комунизма, живеле, трпеле свашта, па је после уништен после овог рата на Косову и Метохији, па је опет обновљен. Оне нису одустале од те светиње. Вратиле су се Светом Јоаникију који је остао са својим благословом у тој светињи. Живеле су у контејнеру, а сад је тај манастир обновљен. Дакле, важне су и грађевине, јер оне су видљиви знак љубави према Богу и оне чувају наше историјско памћење и зато је важно да их чувамо колико је год могуће. Али, Црква је много више од тога. Црква је тамо гдје се служи Литургија, где се окупља верни народ, где се молимо Богу и зато је Цркву Божју немогуће уништити никаквим начинима. Све се то показало кроз историју и то нас надахњује и то је примјер за данашње време.
Нема љепшег примјера за то од Манастира Високи Дечани. Зидови су кроз своју историју доживјели више различитих недаћа. Никад нису поклекли, били срушени и нису никад озбиљније повријеђени. Некада су Манастир бранили и старци и окупатори, некад су га бранили наши људи, некад се манастир бранио и сам (знамо како су некад и неке од ових статуа знале да заштите свој манастир) док је у 20. вијеку било толико искушења. 21. вијек наставља се у сличном стилу, толико минирања, минобацачких граната, чак и терориста који се окупљају пред манастиром. Све то памтимо. Са каквим искушењима се данас суочава манастир?
Па да, нарочито после рата на Косову и Метохији, 1998. и 1999. године ситуација се знатно погоршала. Није без разлога да је ово једини Манастир, једина Црква практично, у Европи сигурно, али и у свету, осим манастира Свете Катарине на Синају, где сам видео да египатска војска чува манастир, да је једино светилиште практично које је под сталном заштитом. Ево већ 25 година ми имамо сталну војну заштиту мировних снага КФОР-а коју предводи италијанска војска, наравно, у сарадњи са другим контингентима који се с времена на време мењају и тако, то је занимљиво како се све то развијало кроз историју. Moжда прва војска у новијем периоду, што је забележено фотографијама је Османска војска, која је 1903. године доведена због јако тешке ситуације и нарушених међуетничких и међуверских односа у том времену. Они су били распоређени овде. Управо овде где ми стојимо, имамо фотографије баш на овоме месту о посјети једнога Паше где су и његови официри који су ту били задужени да чувају манастир. Било је у једном периоду и једна албанска породица која је била верна Манастиру и чувала Манастир од других племена која нису била пријатељски настројена према манастиру. У Другом светском рату смо имали италијанску војску која је заштитила Манастир у кључном моменту кад је могао да буде уништен и тако да је било тих чудесних примера; али, надасве, Свети краљ је увек налазио добре људе и ми смо сада видели да помоћ Божија некада дође од оних од којих је најмање очекујемо.
Ево рецимо, ми смо се бринули како да створимо одређене услове за живот братства. Били су тешки тренуци. Владика Теодосије је двадесет година био игуман овога манастира, од наше прве обнове, од 1992. када смо заједно дошли из Црне реке, па све до почетка 2011. када је он прешао на катедру рашко-призренских епископа. Било је доста тешко, како да створимо услове за будући живот братства и онда у контактима са једним дивним човеком који је био амбасадор тада Норвешке и још неким добрим људима покренуо се процес изградње конака, призренског конака, о коме смо могли само сањати да се обнови. Он је обнављан од 2010. до 2013. године. Доста сам ја био ангажован, посебно кад је Владика Теодосије морао да се бави и другим обавезама широм Епархије. Пре тога смо исто тако обновили и овај Леонтијев конак који је добио име по мом претходнику, из времена између два светска рата, архимандриту Леонтину Нинковићу. И тај конак је обновљен захваљујући помоћи италијанске Владе и Владе Србије, а Влада Србије сигурно је све време помагала и кад је рађен призренски конак као и Европска Унија. Увек је ту било људи са разних страна. Некако нас Бог никад није остављао. Боже здравља, можда ће се и овај Милошев конак који је овде, највећим делом сређен у време Милоша Обреновића, обновити. Али, најважније је да се духовно обнављамо. Лако је са грађевинама, то се гради, зида.
Овде је аутентична једино Црква и улазна капија ово остало је све мењано кроз историју, али најважније је да се обнавља братство и да Манастир врши ту своју улогу, пре свега као монашка заједница, али и да буде место утехе, духовне помоћи, путоказа духовног свим људима који овде долазе, поклоницима, верницима, младим људима посебно. Али, исто тако морам рећи, и људима из других народа и вера који се први пут сусрећу са Православљем. Дакле, имамо ту велику одговорност, како да њима представимо нашу веру.
Баш смо срели једну Францускињу која овде борави и која је јутрос са нама заједничарила на литургији?
Јесте, госпођа Доминик, она је православна и живи дубокоправославним животом. Има више људи са Запада који су прешли на православље. Вечерас очекујемо суденте из Аустрије који ће бити на служби. Веома важно је то сведочење, јер Господ жели да се сви спасу, и у тој смо ситуацији да је покажемо пред свима и пред браћом Албанцима од којих неки немају најбоље мишљење о нама, али овај Манастир и многи то знају, био је заштита и уточиште за цивиле, косовске Албанце. Имали смо око 200 људи којима је овде пружена помоћ, који су заштићени. Имали смо и Роме, наравно, а не помињем Србе избеглице који су прво уточиште после рата и у тешким прогонима нашли овде. Манастир позива на заједничарење и самим својим изгледом. Највише је ту средњовековни, немањићки дух пружио руке ка Западу, а истовремено, душа је унутра остала потпуно православна. Православне, византијско-српске фреске, иконе на иконостасу, а споља имамо ову архитектуру која је већином романичка и готичка, тако да је то путоказа да морамо да сведочимо нашу веру свим народима, а пре свега нашим животом, нашом љубављу и гостопримством. И то је улога коју чинимо и радимо и ако Бог да да устрајемо и наставимо.
Ето, овај читав простор Метохије је некако историјски нарочито везан за нас у Црној Гори и ми се држимо и ослањамо на ваше молитве. Да ли Ви видите и осјећате да су и даље живе те везе између Метохије и Црне Горе? Наравно, могле би се увијек унапрјеђивати.
Оне су јако живе. Могу да кажем, можда чак и највећи број поклоника је из Црне Горе, мада додуше са свих страна људи долазе и ми никад не гледамо ко је ко и одакле је ко, али с обзиром на величину Црне Горе и број становника пропорционално, највећи број људи и верника долази са простора Црне Горе, исто тако и много свештенства и монаштва. Ту морамо поменути блаженопочившег Митрополита Амфилохија који је овде и сам боравио као студент и овде увек радо долазио, Митрополита Јоаникија, монаштво, свештенство из Црне Горе, а и ми смо упућени да смо практично и најближи једни другима, јер смо у непосредној близини- Метохија и Црна Гора. Али, имамо браћу и сестре који долазе из Архиепискпије Охридске и Македоније.
Претпостављам да су они радо дочекали тај свој повратак Дечанима. Знамо да су били везани и наши сународници из тог дијела?
Свакако, овдје су много долазили, из Скопља су раније долазили аутобуси пуни верника, онда се то једно време било прекинуло. Међутим, сада је много значајно да се успоставило заједничко литургијско општење, да заједно можемо да служимо, да се Богу молимо, да се поново пронађемо као што и јесмо браћа и сестре били и остали, тако даје то веома важно. Волели бисмо да имамо мало више људи из Грчке. Многи и не знају за ове просторе овдје, више је људи из Западне Европе. Ту треба да се поради на томе да се људи обавесте и да се организује мало више долазака.
Колико то видите као проблем што смо се ми православни затворили у своје националне скупине, посјећујемо само своје светиње. Некако, као да је након једног узлета међуправославне сарање то утихнуло или је то само наш варљиви утисак?
Не смемо да дозволимо да политички проблеми који су пролазни и кратковремени у некој широј историји буду ти који ће диктирати наш осећај јединства. Дакле морамо,то да надиђемо. Везе су увек биле врло јаке. Овде смо имали дечанске монахе у време када је Манастир основан, дакле из 14. века, они су већ тада читали и преводили дела светих отаца на грчком језику, а посебно Григорија Паламу, чак нека његова дела су сачувана само у словенском преводу. Нека нису сачувана ни у јелинском оригиналу. Дакле, јако су биле чврсте везе са Светом Гором. Онда, монаси су касније ишли и у Русију, донели смо многе литургијске књиге.
Постојало је и братство Манастира Дечана је једно вријеме?
Баш управо у почетку 20. века, 1903. године је управо због тешке ситуације на овим просторима донесена одлука да братство келије Светог Јована Златоуста из Кареје које је припадало хиландарском манастиру, да они, Руси, дакле један дио руских монаха пређе овде и они су прешли и остали до Првог ссветског рата, када су расељени. Њихов је значајан допринос био и исто тако игуман у време Другог светског рата и посебно у том тешком времену био је архимандрит Теодосије Мељник, који је био духовно чедо Светог Антонија Капровитског. Занимљивих је тих веза било. Рецимо, један од игумана Дечанских у 15. веку је био Григорије Цамбла, који је био Бугарин по пореклу, по рођењу. Нису тад људи гледали нације као што ми то данас гледамо, али он је ето био из Бугарске, игуман Дечански и имао занимљив пут. Он је написао и прво житије и службу Светом краљу, био Митрополит кијевски. Дечанска историја још није у потпуности истражена и много је тих периода о којима не знамо највише. Неки су људи посебно обележили, међу њима посебно Данило Кажанегра у 18.веку.
Он је доста, доста обновио овај манастир и много учинио. Али, увек је то било саборно дело, не само игуман него и братија, монаси чија имена нису ни сачувана увек, али овај камен на цркви, памте све. Кад би они могли да говоре, да кажу, много тога би нам испричали, а изнад свега је све у памћењу Божјем, у памјати Божијој који држи све у свом памћењу. Сви су се они уградили као камење у ову светињу, свако на свој начин. Неко монашким подвигом, неко мученичким страдањем, као Гаврило Ковачина који је рецимо,био Херцеговац који је после Другог светског рата одмах био ухапшен и који је завршио у Сремској Митровици и неправедно оптужен, мученик практично. Ето, нису из овога Манастира али смо били доста везани и отац Стефан који је страдао у Будисавцима и отац Харитон. Они су често овде били. Дух Свети само зна колико је и мученика и подвижника и чудотвораца о којима не знамо много а који су били људи Светога живота, чија су имена забележена и они су и уврштени у светитеље, али не знамо много о њиховом животу. Многи испосници који су живели у овим испосницама, тако да је увек било оних који су се одазивали позиву Божјем да дођу и служе Христу, управо овде на овоме месту.
Ево, оче, за сам крај овог разговора, поменули сте ове предивне грађевине, предивне духовне орјентире, Бог борави у нерукотвореним храмовима, у срцима монаштва који је овдје са љубављу и благодаћу прима све поклонике ове свештене обитељи, који одавде одлазе са миром који не могу да стекну у свијету, па ево да поручите за наше гледаоце како и шта да учине да сачувају мир и благодат?
Важно је да увек тежимо и тражимо Царство Божије. Дакле, ми не можемо у животу често одлучити и осигурати да буде онако како смо ми желели, јер читав живот наш, здравље и иметак-све је то пролазно, али Царство Божије је сада и довек и једноставно та тежња и тражење Царства Божијега је један пут. Можемо да радимо своје послове било у породичном било у монашком животу, свештеничком позиву, хуманитарно раду. Било који поштен посао може бити пут до Бога уколико то схватимо као жртву и наш допринос сведочењу љубави Божје, истине Божије, правде колико до нас стоји, али морамо да будемо свесни да не моћемо да променимо свет. Можемо да допустимо Богу да промени нас, да нас врати аутентичном, истинитом начину постојања и онда ћемо све те невоље сва страдања и неправде овога света подносити и са више достојанства и са више мира и онда ћемо сачувати мир који је неизрецив, који од Христа долази и који није ствар овога света, који се не може никаквим политичким и људским средствима направити. Може привремено да траје на неки начин, али је то посебна категорија. Да сачувамо мир у срцу и да не бринемо. Господ на више места каже :“Не плашите се, не брините се“, да препустимо поверење Богу, а ми да радимо колико до нас стоји.
Разговарао Павле Божовић
Приредиле: Лана Остојић, Љубица Вукићевић
