Pošto bezakoni car Irod nepravedno pogubi Svetog Jovana, Preteču i Krstitelja Gospodnjeg, česno telo njegovo učenici njegovi pogreboše blizu groba Svetog proroka Jeliseja u znamenitom samarijskom gradu Sevastiji. Kada Sveti evanđelist Luka, propovedajući Hrista, obilažaše mnoge gradove i zemlje, dođe i u grad Sevastiju. A kada odatle imaše da putuje u svoju postojbinu Antiohiju, zažele da uzme sa sobom i odnese tamo telo Svetog Preteče Jovana Krstitelja, koje beše netljeno i čitavo. Ali to beše nemoguće, jer žitelji Sevastije veoma poštovahu mošti Krstiteljeve, brižljivo ih čuvahu, i ne davahu ih. Stoga Sveti evanđelist Luka uze od tog Svetog tela desnu ruku, koja je krstila Gospoda našeg Isusa Hrista, i odnese u svoj grad Antiohiju. I njome kao nekim skupocenim darom obdari grad za vaspitanje što je u njemu dobio. I od to doba antiohijski hrišćani sa velikim poštovanjem čuvahu Svetu ruku Krstiteljevu. Jer i velika čudesa bivahu od nje.
Mnogo vremena i mnogo careva prođe, i za cara Julijan zakonoprestupnik dođe. On se javno odreče Hrista. Klanjaše se idolima, i gonjaše Crkvu Božju ne manje od ranijih gonitelja.
A kada hrišćani u Antiohiji čuše za njegov dolazak, krišom sakriše Svetu ruku Krstiteljevu u nekoj gradskoj kuli, koja se zvaše Gonija, da je gonitelj ne bi obeščestio i spalio. A kada gonitelj stiže u Antiohiju, počini mnogo bezbožnosti, bezakonja i nasilja. Ali ruku Krstiteljevu ne mogaše pronaći, iako ju je veoma revnosno tražio. Uskoro zatim pogibe bezakoni car Julijan. I blagočešće opet zasija. I ruka Svetoga Preteče bi iznesena iz kule, gde beše sakrivena kao sveća pod sudom. I hrišćani je poštovahu, a od nje, kao i ranije, bivahu čudesa.
Kada po popuštenju Božjem za grehe naše Agarjani nagrnuše, i zauzeše i Antiohiju i sve njene pokrajine, i zavladaše njima, tada ova skupocena riznica, česna ruka Svetog velikog Jovana Krstitelja, beše kao u ropstvu. A blagočestivi hrišćanski carevi veliki trud ulagahu, kako bi tu Česnu ruku istrgli ispod agarjanske vlasti i preneli u svoj carstvujući grad, aln ne uspeše ostvariti svoju želju. Jer je ne mogahu ni zlatom otkupiti, niti na koji drugi način otuda dobaviti. Tek za carovanja porfirorodnog Konstantina VII i Romana, taj dar, skupoceniji od svih zemaljskih blaga, bi podaren na ovaj način. Đakonu nekom u Antiohiji, Jovu, po Božjem nadahnuću dođe misao, da Svetu ruku Krstiteljevu odnese iz agarjanske države u hrišćansku zemlju koja svetli pobožnošću. A ta Sveta Ruka ležaše u prekrasnom antiohijskom hramu Svetog apostola Petra. Jov dakle udesi da bude pri toj crkvi, i sprijatelji se sa crkvenim rizničarem, da bi lakše mogao izvesti svoj plan. Mnogo puta je pokušavao da rizničara pridobije za svoj plan, ali on ne pristajaše. Tada Jov postupi ovako: spremi bogatu večeru, pozva rizničara, ugosti ga i dobro napi. I kad ovaj tvrdo zaspa, Jov ode krišom u crkvu, otvori kivot, uze ruku Krstiteljevu, i sakri je kod sebe. A sutradan ustade od spavanja rizničar, i ne saznade šta je urađeno. Za to, pak, vreme Jov ode iz Antiohije sa Česnom rukom, i žurno putovaše ka granicama hrišćanskog carstva, bojeći se da Antiohija i neznabožačke vlasti ne saznadu da je Sveta ruka odnesena, i da ne pođu u poteru za njim. I on, čuvan Bogom i štićen molitvama Svetog Krstitelja, ubrzo stiže zdrav i bez smetnje u hrišćansko carstvo. A kad dođe u Halkidon obelodani tajnu svoju: pokaza vernima beskrajno skupoceno blago što je iz Antiohije doneo. I odmah izvestiše o tome blagočestive careve. A kad oni tako dobru vest neočekivano čuše, ispuniše se neiskazane radosti. I smesta svoju carsku lađu sa presvetim Patrijarhom i nekolicinom uglednih senatora poslaše u Halkidon, da sretnu Krstiteljevu ruku i česno donesu u carski grad. A kad se lađa vraćaše iz Halkidona sa Svetom rukom, koju sam Patrijarh na rukama svojim nosaše, iziđoše carevi i sav narod na obalu, kao da samog Svetog Krstitelja koji nevidljivo dolazi s neba susreću. I pošto se kako treba svesrdno pokloniše Česnoj ruci i s ljubavlju je celivaše, oni je sa psalmima i pesmama, i sa svećama i kadionicama, prenesoše, i položiše u crkvi koja beše u carskim dvorima. Ovo prenošenje Svete ruke Krstiteljeve dogodi se uoči samog Svetog Bogojavljenja pred osvećenje vode. I otpraznovan bi taj praznik, a za njim sabor Krstiteljev sa velikom radošću, u čast česnog proroka Svetog Jovana Krstitelja, a y slavu samog u Trojici Boga, koga svi slavimo i kome se klanjamo vavek, amin.
Desnica Svetog Proroka ostala je u Carigradu do dolaska Turaka i pada carske prestonice (1453). Sultan Bajazit ΙΙ, sa političkih razloga, u želji da postigne mir sa krstaškim redom Jovanovaca, čuvarima Svetih mesta, koji su po mestu docnijeg boravka poznati kao Rodoski i Malteški vitezovi, podario im je Svetu desnicu, u vreme njihovog boravka na ostrvu Rodosu. U to vreme Jovanovci su doneli iz Palestine preko Kipra dve druge svetinje: Česticu Časnog krsta Hristovog, dar Luja ΧΙΙ i po nekima čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice, naslikanu rukom Sv. evanđeliste Luke. Najverovatnije, međutim, da je ova sveta ikona već bila na Rodosu u pravoslavnom drevnom svetilištu zvanom „Filerimos“ blizu grada Rodosa. (Po tom manastiru i brdu na kome je sagrađen ta ikona se i do danas naziva „Bogorodica filermska“, ili „Filermoska“). Zbog turskih opsada ostrva (1480; 1522-1523) ova svetinja kao i druge dve svetinje prenešene su sa brda Filerimosa u grad i vraćene nazad sve dok Jovanovci nisu bili primorani da napuste Rodos i krenu prema Italiji (1523). U Italiji (Mesina, Baja, Ćivitavskja, Viterbo) prebivale su do 1527. da bi onda bile prenete preko Francuske (Vijfrank, Nica 1527-1530) na ostrvo Maltu u mesto Birgu, u hram Sv. Lavrentija (1530-1571) i konačno u grad Valetu (hram Sv. Marije Pobediteljke 1571-1578, i u Joanitsku Katedralu Sv. Jovana Krstitelja 1571-1798).
Ruski hodočasnik Dobrinja, budući Sveti arhiepiskop novogordski Antonije (slavi se 10. februara), vidio je desnu ruku Pretečinu na carskom dvoru u Carigradu (1200). Iz istorijskih svedočanstava je poznato da je 1263, pošto su krstaši ponovo zauzeli Konstantinopolj, latinski imperator Bolduin predao jednu plećnu kost moštiju Sv. Jovana Krstitelja Otonu de Cikonu, koji je poslao cistercijanskoj opatiji u Francusku. Desna ruka je i dalje čuvana u Carigradu. Krajem XIV i početkom XV veka tu svetinju su videli u Manastiru Bogorodice Perivlepte u Carigradu ruski hodočasnici Stefan Novogorodac, đakon Ignatije, dijak Aleksandar i đakon Zosima. Posle turskog zauzeća Konstantinopolja (1453) po naredbi sultana Mehmeda Osvajača, svetinje su sabrane i čuvane u carskoj riznici pod pečatom (i do danas u muzeju Istanbula, pokazuju „ruku“ Sv. Jovana; najverovatnije da se tu radi o jednom od dva prsta koji nedostaju na ruci i koji je ugrađen u ćivot sličan ruci).
Na Malti su prebivale sve tri svetinje do kraja XVIII veka. Kada je Napoleon osvojio Maltu i ukinuo red Malteških vitezova, poslednji na Malti veliki magistar Reda Ferdinand fon Hompeš odnio je Svetinje u Rusiju i poverio ih članu Reda, ruskom imperatoru Pavlu Ι, u Sankt Peterburgu 12. oktobra 1799. One su bile prvo pohranjene u carskoj rezidenciji u Gatčinu a potom u Zimnom dvorcu u Peterburgu u hramu Nerukotovorenog Obraza. U čast tog prenosa sa Malte u Gatčin tri velike hrišćanske svetinje: «Krsta iz dela dreva životovornog Krsta Gospodnjeg, Čudotovornog obraza Božije Matere, koji je naslikao Sveti evanđelista Luka i Desne Ruke Mošti Svetog Jovana Krstitelja» ustanovljen je praznik sa posebnom službom u Mineju za mesec oktobar 12. dan. Od toga vremena Crkva, prvenstveno Ruska, proslavlja ovaj Prenos jednom godišnje. Svetinje su prenošene iz crkve Zimnog dvorca u Gatčin na poklonjenje vernom narodu u veliki hram Sv. Petra i Pavla podignutog za tu svrhu (1852).
Desnica Proroka i Preteče Hristovog blagosiljala je Rusku zemlju sto dvadeset godina. Posle revolucionarnih zbivanja u Petrogradu (1917) Sv. desnica, sa druge dve svetinje, je bila spasena od nasilja boljševika. Nastojatelj hrama u Gatčinu tajno ih je preneo u Estoniju, da bi ih princeza Marija Fjodorovna prenela u Kopenhagen (Vila Vidor) Neko vreme Svetinje su se nalazile u Ruskoj crkvi u Berlinu, da bi na kraju (1932) bile ustupljene, od strane Mitropolita kijevskog Antonija Hrapovickog, prvojerarha Ruske zagranične crkve, u znak zahvalnosti za prihvatanje desetina hiljada ruskih izbeglica, kralju Jugoslavije Aleksandru Karađorđeviću. Sv. desnica, dio Časnog krsta i ikona Bogorodice Filermske bile su pohranjene u dvorskoj crkvi Sv. Andreja Prvozvanog na Dedinju sve do početka ΙΙ svetskog rata (1941). Tada je Sv. Vladika Nikolaj uskliknuo u jednoj svojoj besedi: „Desnica, koja je zaustavivši vode Jordanske, podigla se na glavu Hristovu, nalazi se među nama!“
Aprila meseca 15/1941. na Cveti, mladi kralj Petar ΙΙ doneo je tri svetinje sa Patrijarhom Gavrilom Dožićem, da se čuvaju u Manastiru Ostrogu, predavši ih arhimandritu Leontiju Mitroviću, nastojatelju Manastira. I pored toga što je Manastir Ostrog bio na meti okupatora čitavo vreme rata; pored toga što je u njemu i oko njega besneo bratoubilački rat (oktobra 1943. g. partizani su u Manastiru ubili ceo štab nacionalnih jedinica na čelu sa Bajom Stanišićem i generalom Blažom Đukanovićem (njih 28) – Arhimandrit Leontije je uspeo da sačuva Svetinje skrivene u svojoj keliji sve do 1952. Te godine komunistička vlast ih je zaplenila, bacivši nastojatelja u tamnicu, i prenela ih u trezor Državne bezbjednosti(policija-UDBA) Crne Gore, zajedno sa malom ikonom Sv. Andreja Prvozvanog.
U međuvremenu je jedan policajac koji je učestvovao u otimanju svetinja, po promislu Božjem, tajno obavestio tadašnjeg Mitropolita Crnogorsko-primorskog Danila Dajkovića gde se uzete Svetinje čuvaju. Tako je na zahtev Mitropolita Danila Verska komisija Crne Gore donela odluku da se Sv. desnica i deo Časnog krsta ustupe Mitropoliji na čuvanje a ikona Bogorodice zadrži u Cetinjskom Muzeju „privremeno“. Sv. ruka sa delom Krsta stavljeni su u Manastirski muzej gde su bili sve do 1993. g. kada su svečano prenete za praznik Rođenja Pretečinog (7. juli) u hram Roždestva Presvete Bogorodice, u ćivot Svetog Petra Cetinjskog.
Posle nekoliko godina urađen je i živopisan paraklis Sv. Jovana Krstitelja gde su dve svetinje smeštene na poklonjenje vernog naroda Božjeg. U međuvremenu je Mitropolit tražio pismeno više puta od Ministarstva kulture Crne Gore da se Crkvi vrati i čudotvorna ikona Majke Božje Filermske što, nažalost, nije učinjeno do dana današnjega.
U Muzeju pri Vladinom domu na Cetinju urađena je jedna apsidalna prostorija, nazvana „plava kapela“ gde je ikona izložena za posetu turistima. Tako se dogodilo prvi put u istoriji da ova drevna Svetinja ne bude u hramu, nego u svetovnoj zgradi, na veliku žalost svih razumnih i časnih ljudi.
A ruka Svetog Jovana nastavila je svoj hod po hrišćanskom svijetu, pozivajući i u naše dane kao i u Hristovo vreme ljude na pokajanje, tj. na promenu uma, srca i sveukupnog ljudskog življenja. Blagoslovom Njegove svetosti Patrijarha srpskog g. Pavla i Patrijarha moskovskog i sve Rusije g. Aleksija II, uz staranje Fonda Sv. Andreja Prvozvanog iz Moskve, i saglasnost državnih organa Crne Gore i Rusije, Sveta desnica je preneta svečano avionom u Moskvu 7. juna 2006. g. Ruku je primio Arhiepiskop taškenski i Srednje Azije Vladimir sa Mitropolitom ženevskim Mihailom Ruske zagranične crkve i brojnom pratnjom. Pre polaska Arhiepiskop Vladimir je služio sa sveštenstvom Svetu liturgiju u Cetinjskom manastiru; Ćivot sa rukom je smešten u veći pozlaćeni kovčeg specijalno urađen u „Sofrinu“ za ovu priliku. Pre prenosa na podgorički aerodrom, Sv. desnicu je celivalo brojno sveštenstvo i narod u Hramu Hristovog Vaskrsenja u Podgorici. Onda je u pratnji Ruske delegacije (38 članova) i Arhiepiskopa cetinjskog i Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, Arhimandrita Antonija, nastojatelja Podvorja Srpske crkve u Moskvi, dvojice jeromonaha, Kirila i Petra, iz Cetinjskog manastira, koji studiraju na Moskovskoj duhovnoj akademiji, kao i iskušenice s. Ksenije (režirala i uradila film o Svetom Jovanu – „Jovan mu je ime“) specijalnim avionom ruka preneta u Moskvu. Patrijarh moskovski Aleksije ΙΙ je sa preko 80 mitropolita, arhiepiskopa i episkopa, brojnim sveštenstvom i narodom, je priredio veličanstveni doček Sv. ruci pred Hramom Hrista Spasa. U ovom četrdesetodnevnom putovanju po Rusiji, preko 2 miliona verujućih ljudi primilo je blagoslov od desnice koja je krstila Hrista Gospoda u Jordanu. Dogodila su se i brojna čuda njenim blagodatnim dejstvom.
A najveće čudo je to da Pretečina desnica sabira oko sebe, posle 2000 godina, milione ljudi, što nije u stanju da, u naše dane, učini ijedan živ čovek, na ma kakvom svetskom položaju bio! Tako i dalje odjekuje celom vaseljenom u ljudskim srcima reč i poziv „najvećeg rođenog od žene“: „Pokajte se jer se približilo Carstvo Božje“.
(Sveti Jovan Krstitelj i Preteča Gospodnji, Svetigora, 2008)
Foto: Jovana Markuš – Fejsbuk
