У раздобљу од Mаричког боја 1371. до пада Горње Зете под турску власт 1499. године Турци су окупирали највећи дио српског етничког простора на географском распону од Саве и Дунава до Јадранског мора. Пред турском најездом родољуби слободоумног и непокореног духа, али и не мали број монаха, повлачили су се у неприступачне планинске терене, у наше недоходе и непроходе, како би сачувао личну слободу и вјеру предака. И у доба османлијске окупације бројни монаси и испосници налазили су себи уточиште у тешко приступачним планинским предјелима. Један од њих је био и Преподобни Исаија ,,от Оногошта“.
Када је Исаија тачно рођен, на жалост, није познато. Црквено и народно предање каже да је родом из села Попи у Никшићком пољу. Своје духовно скровиште и уточиште је нашао у острошким стијенама, гдје се подвизавао до своје земне кончине. И прије доласка Св. оца Василија у острошке стијене, који је услиједио средином XVII вијека, било је монаха и испосника који су се подвизавали у пећини Острошких греда (на чијем ће терену 1665. бити изграђен Горњи манастир), као и у неким околним пећинама и скровиштима. О истим монасима нема сачуваних података усљед недостатка архивских аката, који су током турских похара Острошког манастира уништени. Ипак, сматра се да је Преподобни Исаија био један од њих, и да се на острошким висинама подвизавао још крајем XVI и почетком XVII вијека. Тако каже црквено-народно предање. Након упокојења Преподобног Исаије, његов култ се почео ширити подострошким селима, а и шире. Да би онемогућили стварање светитељског култа, Турци су, каже локално црквено-народно предање, узели мошти Преподобног Исаије и спалили их на
Планиници, планинском превоју измеду масива Острошких греда и околине Никшића. Година упокојења Св. оца Исаије, као и тачна година када су мошти овог подвижника спаљене, није позната, јер су, како смо већ поменули, архивске списе Острошког манастира из раздобља прије владе књаза и краља Николе углавном уништили Турци. Сасвим је могуће да су Турци спалили мошти Св. оца Исаије у току бруталног казненог похода на Бјелопавлиће 1611. Устанак Бјелопавлића Турци су угушили суровом силом уз мобилисање големог броја војника. Ево како наш еминентни историчар Глигор Станојевић у трећем тому Историје Грне Горе (Титоград, 1975, 98-99) описује овај казнени поход и страдање Бјелопавлића:
„Због зиме, турска војска се врло споро окупљала. Тек на прољеће 1611. продужена је турска офанзива против брдских племена. Босански паша, на челу велике војске, упутио се против Брђана. Средином марта стигао је у Оногошт.
Турска војска бројала је око 40. 000 људи, а очекивало се појачање из сјеверне Албаније, тако да је царска војска требало да има преко 60. 000 бораца; то је била ‘војска која се никада није појављивала у ове крајеве у тако великом броју’, изјавио је которски провидур, изненађен тим мноштвом војника.
Циљ ове турске казнене експедиције против Брђана био је да спали и сравни са земљом побуњена насеља и да све робље поубија. Храбра, али не много сложна племена поколебала су се пред толиком турском силом. Први на удару били су Бјелопавлићи, који су искусили жестину турске одмазде. Двадесет и седмог марта паша је дошао у Бјелопавлиће, гдје га са богатим поклонима дочека педесет најугледнијих људи. Паша је примио поклоне, али је све присутне Бјелопавлиће похватао. Осморицу је одмах погубио, а остале ставио у окове. Затим је турска војска почела да пљачка и пали куће, у којима су многи људи живи изгорјели. Жене, дјецу, старце – све што му је пало шака, паша је повео, остављајући за собом згаришта, смрт и пустош. Тешко да су Бјелопавлићи икад у својој историји доживјели такву несрећу.
Из Бјелопавлића се паша упутио у Пипере, водећи са собом 40 окованих Бјелопавлића, које је успут на свиреп начин погубио. У Пиперима су Турци направили сличан покољ и оставили за собом пустош, али вјероватно да је тамо народ мање страдао, пошто се могао на вријеме склонити.“
Сасвим је реално претпоставити да су мошти Св. оца Исаије спаљене управо у току овог похода. Неопходно је напоменути да су мошти Св. Саве спаљене на Врачару 1594, само 17 година прије описаног казненог похода на Бјелопавлиће. Знатно касније, Његош ће кроз лик Владике Данила у „Горском вијенцу“, поред осталог записати:
Крв праведна дими на олтаре,
ћивоти се у прах развијаше,
земља стење, а небеса ћуте.
Природно је претпоставити да је Његош у стиху „ћивоти се у прах развијаше“ подразумијевао спаљивање моштију светитеља широм окупираног Балкана, али и широм некадашњих христијанизованих и потом исламизираних земаља на Блиском и Средњем истоку, Кавказу и у медитеранској Африци од руку Турака. Међу њима су, разумије се, и спаљене мошти Св. Саве и Св. Исаије ,,от Оногошта“.
Локалитет Попи, некадашње село и родно мјесто Св. оца Исаије, сада је приградско насеље Никшића. Налази се испод бедема старог Никшића, релативно близу никшићке жељезничке станице. У Попима се својевремено налазио манастир Св. Димитрија, сазидан у доба Немањића. У истом манастиру столовао је Св. Василије Острошки откада га је пећки патријарх Гаврило Рајић, граматом од 27. новембра 1651. године, именовао за епископа Источно-херцеговачке епархије. Неколико година касније, не зна се тачно када, усљед зулума локалних Турака, Св. Василије се преселио у знамениту пећину у планинском масиву Острошких греда. Крајем XVII или почетком XVIII вијека Турци су порушили манастир Св. Димитрија у Попима. Овај манастир више није обнављан. Остаци манастира остали су сачувани све до наших дана. У конаке порушеног манастира уселили су се Мушовићи, утицајна исламизирана породица, чији ће потомци управљати никшићким градом од 1714. до 1877. године, када је Никшић ослобођен и присаједињен Књажевини Црној Гори. Припајање Никшића Црној Гори верификовано је одлукама Берлинског конгреса 1878.
Настојањем унука Св. оца Исаије, јеромонаха Исаије, сазидана је 1665. црква Св. Крста у Горњем Острогу. Исти манастирски храм живописао је мајстор Радул 1667. Да је управо тако свједочи нам и садржај натписа на унутрашњој страни надвратника цркве Св. Крста, који дословно гласи: „Извољенијем Оца и поспешенијем Сина и савршенијем Светаго Духа сазда се сија света(ја) и свештена(ја) црков ва име Ч(а)снаго и Животворештаго Крста в ље(то) 7173 (1665), а пописа се в ље(то) 7175 (1667) са бл(а)гословенијем всеос(ве)штенаго митрополита захлмискаго кир Василија, трудом и подвигом и платоју јеромонаха игумена Исаије, ванука прваго светаго и преподобнаго оца нашего Исаије от села Попа. Б(ог) да их прости иже и почеше и савршише“. Колико нам је познато, овај је натпис једини сачувани историјски извор у коме се експлицитно помиње Св. Исаија ,,от Оногошта“. Исти је натпис до сада публикован више пута у доступној научној литератури. Прецизно га је публиковао и протојереј–ставрофор Димитрије Калезић, бивши декан Богословског факултета у Београду, у исцрпној монографској студији „Свети Василије Острошки у своме времену“ (Београд, 2005, 250).
Француски пуковник Вијалс Де Сомјер посјетио је 1810. манастир Острог. Примио га је и архимандрит Острошког манастира, коме Сомјер не помиње име. То би могао бити архимандрит Јосиф Павићевић, који је био настојатељ Острошког манастира од 1810. до 1836. О њему Сомјер инспиративно пише у свом путопису „Историјско и политичко путовање у Црну Гору“, који је публикован у Паризу 1820. Описујући у истом путопису разговор са архимандритом острошким, Сомјер поред осталог дословно каже: „Архимандрит ми је дао једну причу о свечевом животу и чудотворствима, штампану илирским писмом. Писали су је калуђери, како је који стизао у Манастир. Сваки од њих се побринуо да дода нешто своје, зависно од надахнућа и виђења ствари… То је прави опис чудотворстава“. Спис о животу и о чудесним дјелима и исцјељењима оствареним милошћу Св. оца Василија, на жалост, није сачуван. Он је вјероватно уништен у некој од турских похара манастира Острога, које су услиједиле накнадно. Архива манастира Острога сачувана је у временском континуитету тек од 1885. па до наших дана. Старијих манастирских архивских аката остало је сачувано веома мало. Турци су 1768. похарали Острошки манастир. Манастир Острог попаљен је још у два наврата од турске руке, и то у јануару 1853. и у јуну 1877. Старија манастирска архива несумњиво је уништена у тим похарама. Сасвим је могуће да се у Острогу чувао и рукопис животописа Св. Исаије „от Оногошта“, али да је накнадно уништен у некој од поменутих похара. Стога животопис Св. оца Исаије данас није могуће реконструисати.
С обзиром на то да се у натпису на унутрашњој страни надвратника цркве Св. Крста у Горњем Острогу Исаија ,,от Оногошта“ изричито именује као светитељ („…прваго светаго и преподобнаго оца нашего Исаије от села Попи“) и да је о њему сачувано оскудно црквено-народно предање као о испоснику са острошких стијена, чије су мошти Турци спалили на Планиници код Никшића, сасвим је извјесно да је култ Св. оца Исаије имао локални карактер, и да се одржавао при манастиру Острогу од оснивања манастира па до наших дана.
Спомен Преподобног Исаије од Оногошта слави се 28. априла/11. маја. Прва служба му је служена при освећењу његовог новог параклиса – храма у Горњем Острогу 28. априла/11. маја 2015. љета Господњег.
Преподобни оче Исаијо, моли Бога за нас!
Професор Предраг Вукић
