Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan

Prenos moštiju Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana

Pošto Sveti arhiđakon Stefan bi kamenjem ubijen od Jevreja, česno telo njegovo ležaše na otvorenom mestu pod gradom noć i dva dana, jer beše ostavljeno da ga pojedu psi, zverinje i ptice. Ali se ništa ne kosnu tela, jer ga Gospod čuvaše. Druge pak noći slavni zakonoučitelj jerusalimski Gamalil, koji se spominje u Delima apostolskim (5, 34; 22, 3), koji beše počeo naginjati veri Hristovoj i postao potajni prijatelj svetih apostola, posla pobožne ljude da neprimetno uzmu prvomučenikovo telo; i on ga odnese na svoje imanje u selo koje se po njemu nazivaše Kafargamala, to jest selo Gamalilovo, udaljeno dvadeset potrkališta od Jerusalima. Tu ga Gamalil česno pogrebe, položivši ga u pećini u novom grobu svom. Potom Nikodim, knez jevrejski, koji noću beše dolazio Gospodu Isusu (Jn. 3, 1-2), prestavi se plačući nad grobom Svetoga Stefana; Gamalil i njega sahrani u istu pećinu blizu prvomučenikova groba. Zatim i Gamalil, primivši sveto krštenje sa svojim sinom Avivom i bogougodno poživevši neko vreme u hrišćanskoj pobožnosti, skonča; oba oni biše pogrebeni u istoj pećini kraj Stefanovog i Nikodimovog groba.

Od toga vremena prođoše vekovi, izginuše mučitelji koji su dugo gonili Crkvu Božiju, i sa obraćenjem Konstantina Velikog nastupi za Crkvu mir i svuda procvat pobožnosti; tada, po otkrovenju Božjem, biše pronađene česne mošti Svetog prvomučenika Stefana i kraj njega sahranjenih bogougodnih muževa: Nikodima, Gamalila i Aviva. Pronađe ih prezviter spomenutog sela Lukijan posle ovakvog viđenja. U devet sati jedne noći uoči petka Lukijanu se javi u sanom viđenju neki svetoliki starac, visokog rasta, ukrašen sedinom, poduže brade, obučen u bele odežde, išarane zlatastim krstovima, u ruci imađaše zlatan žezal. Kucnuvši prezvitera žezlom u rebra, on ga triput viknu po imenu: “Lukijane! Lukijane! Lukijane!” i stade govoriti: “Idi u Jerusalim i reci Svetom arhiepiskopu Jovanu: Dokle ćemo biti zatvoreni, – zašto nas ne otvaraš? Jer u vreme tvoga episkopovanja treba da budemo javljeni. Zato bez odlaganja otvori grob naš, gde mošti naše leže zanemarene, čas kvašene kišom, čas gažene nogama nevernih. Ja se brinem ne toliko za sebe, koliko za svete što sa mnom leže, koji su dostojni velike časti. Otvori mošti, da bi Bog otvorio vrata milosrđa svetu, pritisnutom mnogim nevoljama”. – Prepavši se, prezviter Lukijan upita javivšeg mu se muža: “Ko si ti, gospodine i ko su ti o kojima govoriš da su s tobom?” – Ovaj odgovori: “Ja sam Gamalil, vaspitač i učitelj Hristovog apostola Pavla, a sa mnom počiva gospodin Stefan arhiđakon, kamenjem ubijen od Jevreja i prosveštenika jerusalimskih za veru Hristovu; telo njegovo, bačeno za hranu psima, zverima i pticama, ja uzeh noću, donesoh u ovo selo i položih u mojoj pećini, pripremljenoj mi za grob, želeći da imam udela sa njim u vaskrsenju i blagodati Gospodnjoj. U drugom pak grobu, u toj istoj pećini, položen je gospodin Nikodim, koji od samog Gospoda Hrista bi naučen svetoj veri i od apostola primi sveto krštenje po vaznesenju Gospodnjem; Jevreji, doznavši za njegovu veru u Hrista, ispuniše se gneva i htedoše ga ubiti, kao i Stefana, ali to ne uradiše iz uvaženja prema meni, pošto mi Nikodim beše rođak; no oduzeše mu starešinstvo, i njegovu imovinu prisajediniše crkvenoj, pa proklevši ga, proteraše ga iz grada sa mnogim uvredama i beščešćem. Tada ga ja primih u svoje selo i izdržavah ga do njegove smrti; a kad umre, ja ga sahranih blizu moštiju prvomučenika Stefana. Tamo u trećem grobu, iskopanom u pećinskoj steni, ja sahranih svog milog dvadesetogodišnjeg sina Aviva, koji zajedno sa mnom beše primio sveto krštenje od Hristovih apostola, a koji umre pre mene. Umirući, ja ostavih zaveštanje da i moje telo polože pored njega”. – Prezviter ga opet upita: “Gde ćemo vas tražiti?” – Gamalil odgovori: “Tražite nas ispred sela na južnoj strani, na njivi zvanoj Delagavri (to jest njiva ljudi Božjih)”. – Rekavši to, on postade nevidljiv.

Prenuvši se od sna, prezviter zahvali Bogu, i pomoli se govoreći: “Gospode Isuse Hriste, ako je ovo javljenje od Tebe, a nije neka obmana, onda naredi da mi se ono ponovi triput”. – I stade se Lukijan postiti, jedući samo suv hleb do narednog petka, provodeći u molitvi i nikome ne kazujući viđenje.

Noću narednog petka u devet sati Gamalil se opet javi prezviteru Lukijanu na isti način kao i prvi put, i reče mu: “Zašto si prenebregao otići i obavestiti Svetog arhiepiskopa Jovana o svemu što sam ti rekao?” – Prezviter mu odgovori:” Oprosti mi, gospodine moj, ja se pobojah da posle prvog viđenja odmah idem i obavestim, plašeći se da ne ispadnem lažov; zato molih Gospoda da te pošalje k meni i drugi i treći put, da bih se uverio u istinitost.” – A Gamalil, pruživši ruku, reče: “Mir tebi, prezvitere, počivaj!” – I izgledaše kao da se udaljuje od očiju prezviterovih. Zatim, obraćajući mu se ponova, reče: “Lukijane, ti razmišljaš o tome kako ćeš pronaći i raspoznati mošti svakoga od nas. Evo, pogledaj i razumej što ti se pokazuje”. – Rekavši to, on prinese k prezviteru četiri korpe; po izgledu tri behu zlatne, a četvrta srebrna: jedna od zlatnih korpi beše puna crvenoga cveća, druga i treća behu pune beloga cveća, a četvrta, srebrna korpa beše puna žutog miomirienog šafrana. Prvu zlatnu korpu sa crvenim cvećem Gamalil postavi s desne strane prezviteru na istoku, drugu sa belim cvećem postavi na severnoj strani, a treću i četvrtu korpu postavi zajedno na zapadnoj strani, naspram prve koja se nalazila na istočnoj strani. I prezviter upita Gamalila koji mu to pokazivaše: “Šta to označava, gospodine?” – On odgovori: “To označava naše grobove, u kojima mi počivamo: tako, prva zlatna korpa sa crvenim cvećem na istoku, označava grob Svetog Stefana, obagrenog mučeničkom krvlju za Hrista; druga zlatna korpa sa belim cvećem na severnoj strani, označava grob gospodina Nikodima; treća zlatna korpa, sa belim cvećem, što je prema zapadu, označava moj grob; a četvrta korpa srebrna, puna mirišljavog šafrana, što stoji zajedno sa mojom, označava grob moga sina Aviva, koji beše od utrobe matere svoje čist telom i dušom i skonča u besprekornom devstvu”. – Rekavši to, Gamalil postade nevidljiv, isto tako i korpe.

Posle ovog viđenja prezviter uznese blagodarnost Bogu, i još više prionu na molitvu i post do trećega petka, očekujući da se i treći put udostoji istog javljenja. I ponova noću uoči trećega petka, onaj česni i svetoliki muž Gamalil, predstavši prezviteru u viđenju, reče mu sa pretnjom: “Zašto se dosad nisi postarao da otideš kod arhiepiskopa i da ga obavestiš o onome što ti je javljeno i rečeno? Zar ne vidiš kolika je suša i nevolja u podnebesju? A ti ne haješ. Eda li nema po pustinjama svetih muževa, boljih od tebe, dostojnih ovog otkrivenja? No mi, mimoišavši njih, hoćemo da budemo javljeni preko tebe. Stoga ustani, pa idi i kaži arhiepiskopu da otvori mesto gde mi počivamo i podigne hram, da bi se našim molitvama Gospod smilovao na ljude Svoje”.

Prezviter, ustavši i zablagodarivši Bogu, hitno ode u Jerusalim i obavesti Svetog arhiepiskopa Jovana o ovom trikratnom viđenju i naređenju. Arhiepiskop, zaplakavši od radosti, reče: “Blagosloven Gospod Bog čovekoljubac koji hoće da nam javi milost Svoju otkrivenjem svetih Svojih. I kada se udostojimo pronaći mošti njihove, onda treba mošti Svetog prvomučenika arhiđakona Stefana preneti ovamo u grad, gde se on borio sa Jevrejima i video nebo otvoreno i Hrista Boga u slavi Njegovoj. A ti, čedo, – obrati se on prezviteru, – otidi na tu njivu i pronađi to mesto gde leže sveci, raskopaj do grobova njihovih, pa me izvesti”.

Vrativši se iz grada u svoje selo, prezviter sazva pobožne ljude i ode s njima na njivu Delagavri. Na toj njivi bejaše brežuljčić, pa misleći da mošti svetih počivaju tu, on htede tu da kopa. Ali najpre svu noć provede u molitvi na tom brežuljčiću. Te pak noći sveti Gamalil se javi nekom inoku Nugetiju, koji obitavaše blizu tog mesta, i reče mu: “Idi i kaži Lukijanu prezviteru da se ne muči sa kopanjem na tom brežuljčiću, jer mi tamo ne ležimo; nego neka nas traži kraj šume, sa južne strane, tamo smo sahranjeni; a na onom brežuljčiću nas su polagali kada su nas nosili da nas sahrane, i nad nama po starom običaju tvorili plač; i za svedočanstvo tog plača učinjenog nad nama, nasut je taj brežuljčić”.

Ustavši, inok ode i nađe na spomenutom brežuljku prezvitera Lukijana sa mnogim ljudima gde već behu počeli da kopaju, i ispriča Lukijanu ono što vide i ču. Prezviter proslavi Boga što javi i drugog svedoka otkrivenja. I uputiše se k šumi, i pored nje nađoše kamen sa jevrejskim napisom: Heliil, što znači: sluge Božje. Okopavši taj kamen i pomaknuvši ga, oni pronađoše tesan ulaz u pećinu. Ušavši sa svećom u pećinu, oni ugledaše iskopane u zidovima grobnice, i u njima mošti svetih. Ulaz u pećinu beše s južne strane; s desne strane prema istoku beše grob Svetog Stefana; naspram ulaza, na severnoj strani, grob Svetog Nikodima; a na zapadnoj strani, prema Svetome Stefanu, počivaše Sveti Gamalil sa sinom, kao što to beše ranije pokazano prezviteru u viđenju korpi.

Prezviter odmah izvesti arhiepiskopa jerusalimskog Jovana o obretenju svetih moštiju. Arhiepiskop, uzevši sa sobom dva episkopa koji se tu desiše: Elevterija sevastijskog i Elevterija jerihonskog, hitno dođe na to mesto k moštima svetih. Pošto ulaz u pećinu bi proširen, oni uđoše unutra. Kada otvoriše grob Svetog prvomučenika, odmah se zatrese zemlja i ljudi, dostojni po životu, čuše glas anđela koji gore pevahu: “Slava na visini Bogu i na zemlji mir!” (sr. Lk. 2, 14). A od moštiju Svetoga izlažaše takav miris, kakav niko od ljudi nikada osetio nije; i taj neiskazani miomir razli se po vazduhu za čitavih deset potrkališta; i svi mišljahu kao da se nalaze u raju. Sa arhiepiskopom pak beše došlo mnogo naroda iz Jerusalima i iz okolnih sela; među njima se nalažahu mnogi bolesnici, bolesni od raznih bolesti: slepi, sakati, mučeni unutrašnjim bolestima, besomučni, pokriveni ranama; svi oni odmah dobiše isceljenje. Broj isceljenih iznošaše sedamdeset tri. Onda uzevši mošti sviju četiri ugodnika Božjih iznesoše ih na brežuljak uz pojanje psalama i drugih sveštenih pesama; i ljudi ih se doticahu celivajući ih s pobožnošću. Arhiepiskop uskoro podiže na tom brežuljku crkvu u ime obretenih svetaca i položi u njoj mošti Nikodima, Gamalila i Aviva, a mošti Svetog arhiđakona Stefana prenese svečano u Jerusalim i položi u crkvi, koja se nalažaše u svetom Sionu.

U ta vremena jedan visokorodni muž, senator Aleksandar, sa ženom svojom Julijanom doputova iz Carigrada u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima. Videvši čudesa koja bivaju na grobu Svetog prvomučenika Stefana, Aleksandar sagradi u ime njegovo kamenu crkvu u gradu, i mnogo moli arhijereja da mošti Svetog Stefana prenese u nju; arhijerej izađe u susret njegovoj usrdnoj molbi i prenese mošti. No nakon izvesnog vremena Aleksandar se u Jerusalimu smrtno razbole, i ostavi svojoj ženi zaveštanje sa zakletvom: da mu napravi kovčeg sličan kovčegu prvomučenika, i da ga u njemu položi pored moštiju Svetog Stefana. Zaveštavši to, on umre. Žena postupi po zaveštanju muža: načini kovčeg po svemu sličan kovčegu Svetoga Stefana, i u njemu telo muževljevo pri svečanoj sahrani položi pored kovčega Svetog prvomučenika. I življaše ona u Jerusalimu pri pomenutoj crkvi, ne želeći da se odvaja od umrlog muža, jer ona verovaše da je on živ Bogu.

Pošto Aleksandrova žena bejaše još mlada, lepa i usto bogata, mnogi joj visokorodnici nuđahu brak. Ali ona, celomudrena žena, nikako nije htela da stupa u drugi brak, čvrsto čuvajući supružansku vernost prvome mužu i očekujući da pri vaskrsenju dobije sa njim isti udeo, pripravljen pravednicima. A kada joj jedan od veoma moćnih vlastelina stade silno dosađivati svojim navaljivanjem da stupi sa njim u brak, Julijanija, želeći da se izbavi od njega, odluči: da uzme telo svoga muža i vrati se svome zavičaju u Carigrad, pošto već beše prošlo osam godina od dana prestavljenja njenoga muža. I ona moli arhiepiskopa da joj ne zabrani uzeti telo svoga muža; no arhiepiskop ne pristade. Tada Julijanija odmah napisa svome ocu koji je živeo u Carigradu, da joj izdejstvuje od cara takvo naređenje, po kome bi ona mogla nesmetano uzeti telo svoga muža i doputovati u Carigrad. Uskoro njoj stiže od cara naređenje kakvo je tražila i pokaza ga arhiepiskopu. Videvši carevo pismo, arhiepiskop se više ne mogaše protiviti i dade svoj blagoslov da bude po Julijanijinoj molbi. Tada Julijanija, s blagoslovom otkrivši u zemlji ono mesto gde stajahu oba kovčega: Svetog prvomučenika Stefana i njenog muža Aleksandra, uze kao pogrešivši kovčeg sa moštima Svetog prvomučenika umesto muževljevog kovčega, jer je tako hteo Bog i želeo prvomučenik. Pošto utovari kovčeg u kola, u koja behu upregnute mazge, Julijanija krenu na put. Beše veče kada ona iziđe iz Jerusalima; i te noći nad voženim moštima ču se u vazduhu glas anđela koji pevahu slavoslovlja Bogu, a od kovčega ishođaše silan miris, kao od mira izlivenog u velikoj količini. A čuše se i krici đavola koji izdaleka vikahu: “Teško nama, jer Stefan ide i bije nas”.

Slušajući sve to, sluge Julijanijine se uplašiše i upitaše svoju gospodaricu: “Šta to znači, gospođo, što se čuju razni glasovi koji izgovaraju Stefanovo ime? Ne vozimo li mi kovčeg prvomučenika Stefana umesto kovčega našeg gospodina Aleksandra?” – A ona, lijući suze od radosti, odgovori: “Ćutite, deco, sve se zbiva kako hoće Bog i sveti sluga Njegov”. – Kada stigoše u primorski grad Askalon, oni nađoše lađu koja je plovila u Carigrad, i plativši putne troškove sedoše u lađu sa moštima svečevim, i lađa se otisnu na put. A kada se lađa nalažaše nasred pučine, podiže se strahovita bura na moru, tako da talasi pokrivahu lađu, te se svi na lađi poplašiše od strašnih valova; no, gle, njima se na očigledan način javi Sveti prvomučenik Stefan i reče: “Ja sam s vama, ne bojte se!” Rekavši to on postade nevidljiv, i more se odmah umiri, i oni plovljahu dalje blagopolučno. Nad moštima pak svetiteljevim noću se javljaše svetlost, i od kovčega ishođaše silan miris, i u vazduhu se čujaše pevanje anđela. Kada pristadoše u Halkidon, ostadoše tamo pet dana. Doznavši za mošti Svetog Stefana, građani se stadoše sticati k lađi, donoseći svoje bolesnike. I svi bolesnici što ih beše u gradu dobiše isceljenje dolaskom prvomučenika. A izgonjahu se iz ljudi i đavoli, koji bežeći vikahu: “Stefan, kamenjem ubijen od Jevreja, došavši muči nas strahovito, i goni nas svuda, na zemlji i na moru”.

Otplovivši iz Halkidona lađa srećno stiže u Carigrad. Blagočestiva Julijanija ode k ocu svome i podrobno ga obavesti o moštima Svetog arhiđakona Stefana. Zatim se zajedno sa ocem uputi, te izvesti o tome cara i patrijarha, i svi se ispuniše velike radosti. Patrijarh sa klirom i svim narodom ode na morsko pristanište u susret prvomučenikovim moštima. Iznevši kovčeg iz lađe, položiše ga na careke kolesnice i povezoše česno uz psalmopojanje, hoteći da ga unesu u carev dvorac, pošto car beše tako naredio. Za to vreme se od svetih moštiju dogodiše tolika čudesa, da je to nemoguće iskazati: jer isceljenje dobijahu svi, ma kakva bolest i nedug da behu na njima. Kada ova svečana povorka stiže do mesta zvanog “Konstantinova kupatila”, stadoše mazge što su vukle careve kolesnice sa moštima; i premda ih sluge tukoše da idu dalje, one se nikako ne mogahu pomaći s mesta. Tada jedan mazgov, dobivši po Božjem naređenju dar reči, progovori ovako: “Zašto nas bijete zabadava? Jer Sveti prvomučenik Stefan želi da mošti njegove budu položene na ovom mestu”.

Čuvši to, svi se veoma udiviše i zaprepastiše, i proslaviše Boga gromkim usklicima. Car onda odmah naredi da se na tom mestu podigne kamena crkva. I za kratko vreme bi podignuta prekrasna crkva u ime Svetog prvomučenika arhiđakona Stefana, i u njoj položene česne mošti njegove u slavu i hvalu Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista, slavljenog zajedno sa Ocem i Svetim Duhom, kome neka je od nas grešnih čast i slava, poklonjenje i blagodarnost, sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.