„Срж романа ‘Браћа Карамазови’ јесте вечни Бог и светим његовим људима ава (отац) Зосима, ‘херувим’ Алексије-Аљоша као и други најобичнији мужик, сваки од њих је у Русији и широм света ‘слика и прилика Божија’… Ми сви појединачно уникатно смо семе и пшеница Божија по св. Јеванђељу како нас учи Син Човечији Христос (што нам и старац Зосима говори: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре много рода доноси“ /Јов.12.24/)…
Тако попут старозаветног пророка и новозаветног апостола са задњим својим делом ‘Браћа Карамазови’, као и ‘Дневником једног писца’, са својим незаборавним ‘Говором о Пушкину’ Фјодор Михаилович Достојевски будио је и звонио као старозаветни огњени пророци и он у свом и будућем времену сметеном роду људском говорио је и већ се истрошио и ископнио, мада за око човечије то није видљиво, али да за Божије које не гледа ‘на лице, већ на срце (1.Сам.16.17), и ‘Светитељу светске књижевности’ ненадано ближио се крај на земљи. Спремао му се позив да крене из пролазног у непролазно Царство Божије (Мат.5.16).“
(Из књиге протојереја-ставрофора др Александра Средојевића: „Христос, Бог, Искупитељ и Спаситељ – по браћи Карамазовима Ф.М. Достојевског“.)
