ПРО-ТЈЕ-РА-ТИ
Пише: ђакон Павле Љешковић
„У праву је Драгиња! Све вас треба протјерати“ – говори ми, док покушавам да га подигнем са травњака, на којем је, очито, цијелу ноћ лежао. Око њега је велики број празних лименки пива и неколико малених боца траварице. На себи има на више мјеста подеране панталоне, прљаву тексас јакну и блиједи дрес фудбалске репрезентације, на којем се једва распознаје државни грб. Док узима боцу са водом, коју сам мало час ставио испред њега, говори ми следеће:“
Боље би било да си ми пиво купио! Но, од вас српских попова и ово је превише“! Несигурном, дрхтавом руком показује у правцу ромске породице, која већ данима кампује у парку, говорећи ми: „Исти сте као они тамо! Можда су они чак и бољи од вас окупатора“! Коса му је већ сасвим сиједа, а лице црвеније од дреса који носи на себи. Низ њега се сливају крупне грашке зноја, будући да је десет сати прије подне и љетња жега је увелико почела.
Гледа ме од попуцалих капилара закрвављеним очима, док узима сендвич са туњевином, који сам , заправо, припремио за свог млађег сина, са којим свакодневно , у приближно исто вријеме, ту долазим. „Ето! У сендвичу ни чајне, ни саламе! Какве сте само шкртице ви из Цркве Србије! За све је Драгиња у праву! Само вас треба протјерати! Про-тје-ра-ти“!
Успио је да поједе тек пола сендвича и остатак је, са изразом гађења на лицу, бацио у траву. Затим је направио пар несигурних корака, затетурао се и некако, ипак, успио да дође до гумна и сједе. Када је мало дошао себи, почео је необично пуно да прича, док су му се руке једнако тресле.
Ријеч, коју је често понављао и из неких разлога изговарао у слоговима, била је: „Про-тје-ра-ти“. Затим ми је рекао да ме неће ни пред Богом ни пред људима опрати никакав безукусни сендвич и бочица, како се изразио, устајале воде, те да сам се преварио ако мислим да сам учинио некакво добро дјело. Након тога је устао и запутио се у правцу оближњег супермаркета, како би купио неко „право пиће“.
Пас луталица, који га је све вријеме посматрао, кренуо је за њим. Примијетивши га, најприје је махао рукама у намјери да га од себе отјера. Затим је покушао да пса удари ногом, затетурао се и пао. Док је покушавао да устане, из њега је потекла читава бујица псовки, које су се смјењивале са ријечју „про-тје-ра-ти“, опет изговереном у слоговима. Пас га је мирно посматрао са безбједне даљине.
Убрзо му је пришло двоје младих туриста, са великим ранчевима на леђима и помогли му да устане. Након тога је скинуо јакну, која се при паду прилично подерала и бацио је у контејнер. Очито заборавивши да је првобитно кренуо према супермаркету, запутио се у правцу Словенске плаже.
Ходао је прилично споро, тако да се још дуго у даљини назирала црвена боја дреса, баш као и сјенка пса, који га је и даље пратио…
(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у цркви Пресвете Тројице у Старом Граду у Будви)
