Пише: протојереј Слободан Лукић
У савременој пастирској пракси, важно питање које захтијева обухватнији приступ јесте – питање кремације, спаљивања тијела упокојених. Званични став Став Српске православне Цркве по питању опијела кремиранима, јесте следећи: Ако је православни хришћанин кремиран мимо своје воље, свештеник му може одржати опијело прије кремирања, али не у крематоријуму, него или у цркви или капели. Може то учинити и над урном са његовим пепелом, али у оба случаја по благослову Епископа. Међутим, у пракси се често срећу одступања од овог упутства, а разлози томе су различити. Стога је неопходно посветити пажњу овом важном питању и указати на богословске и пастирске принципе који би помогли да се одржи исправна пракса.
Историју и развој идеје и праксе кремирања у Европи, као и у Србији, исцрпно је представила Александра Павићевић у књизи “Пламена тела“. Како ауторка с правом запажа, преломни моменат у прихватању кремације била је Француска револуција. Њена заслуга није била толико у промоцији новог начина сахрањивања, јер то и није био њен циљ, већ у идеолошком наслијеђу које је том приликом у идеју кремације уграђено. Револуција је актуелизовала могућност промјене поретка, не само друштвеног, него и природног. Цивилизацијско “преумљење“ које је револуција донијела најдиректније се одразило у сфери која је традиционално припадала Цркви, као што су смрт и погреб. У европским земљама, покрет који је тежио да афирмише кремацију је у почетку наишао на отпор хришћанских цркава. Међутим, временом је тај отпор попуштао, те је у различитим државама и у различитим тренуцима кремација била прихватана. Најпре су спаљивање мртвих прихватиле протестантске цркве и заједнице, које су већ од краја 19. века почеле да се прилагођавају све већем интересовању за кремирање. Римокатоличка црква је апсолутном нормом сматрала инхумацију, али је 1917. године издала закон којим је дозволила кремацију у изузетним случајевима (углавном када се радило о великим епидемијама заразних болести). Године 1963. инструкцијом Свете столице Piam et constantem укинуте су казне претходно предвиђене за кремционисте, а исте године је издата и инструкција De cadaverum cremationе. Године 1969. постконциларни литургијски комитет је у документу Ordo Exsequarium омогућио да се посмртни ритуал може одржати како на гробљу тако и у крематоријуму.
Идеја модерне кремације и кремирање у претхришћанском контексту никако нису почивале на истим ни културолошким ни теолошким премисама. Зато Црква од 19. вијека долази у ситуацију да се на нов начин изјасни у односу на ову праксу. Православна Црква није никада одобрила кремирање али је током времена успостављена врста прећутног пристајања на обављање хришћанске посмртне службе над покојницима који ће бити кремирани. Ово, међутим, није никада постало општа пракса, те је одлука о одржавању опијела варирала, а и данас варира, од једне до друге епархије, па чак и од једног до другог свештеника. Оваква рјешења карактеришу Румунију и Србију, док, на примјер, у Грчкој, Црква заузима најмање помирљив став. О комплексности ситуације у овој држави свједочи и чињеница да је тамо први и за сада једини креамторијум отворен тек 2019. године.
Иако Православне помјесне цркве до данас нису промијениле свој, раније исказан званични став о питању кремације, ипак се у пракси срећу различити приступи овој проблематици. Најважнији разлози због којих се Црква противила кремацији били су у првом реду догматске природе и односили су се на схватања о светости људског тела, психосоматском јединству људске личности и на вјеру у васкрсење (и) тијела. Теолози су признавали да Васкрсење не може да буде ометено спаљивањем тијела, али су инсистирали на суштинској разлици између природне деградације, уништења материје и оне у којој је одлучујућа интервенција самосталне и од Бога отуђене људске воље. Осим тога, дуга историјска традиција сахрањивања потврђена и примјером сахране Господа Исуса Христа, била је снажан аргумент у борби против нових приступа у третирању мртвог тијела.
Синод РПЦ је 1927. године донио одлуку којом се забрањује вршење опијела над онима који ће бити кремирани. Овој одлуци претходио је вишегодишњи период током кога је преведен зборник црквеног права далматинског епископа Никодима Милаша из 1875. године. На Архијерејском сабору РПЦ 2016. године кремација није прихваћена као форма погребења, али је тада установљено да Црква може да молитвено помиње оне хришћане чија су тијела спаљена. Тада су архијереји примјетили да се у Библији налази само један обавезан услов за погребење – читање молитви над упокојеним, и зато Црква говори да на кремацију, као и на обичну сахрану, треба позвати свештеника да изврши заупокојену службу. При томе, обавеза свештеника је да напомене парохијанима о односу Цркве према том процесу. Сагласно ставу Сабора, послије кремације прах упокојеног по православном предању треба бити сахрањен у земљу.
Током 20. вијека и у Румунији су вођене широке расправе о питању оправданости кремације, у којима су бројни представници Румунске Цркве изнијели низ теолошких аргумената који указују на неприхватљивост спаљивања покојника са аспекта хришћанске вјере и учења. Баде Циресану, професор Теолошког факултета у Букурешту, 1912. године пише и публикује студију о кремацији са литургијског становишта, а свештеници често организују протесте против кремације.
Заборав смрти
Идеја модерне кремације почива на концепту индивидуалности и слободног избора, као и на схватању да човјек и након смрти остаје власник свога тијела. Због тежње ка протјеривању смрти из јавног простора – што је вршено бржим и неосјетнијим уклањањем мртвог тијела – долазило је и до реформи погребних ритуала. Сахрана је остала важан друштвени догађај, не само за породицу, него и за ширу заједницу, али стари ритуали бивају замјењивани новим – поклопац на сандуку све чешће је спуштен, а последњи цјелив покојника замјењује љубљење затвореног ковчега у коме се он налази. Брзим и трајним уклањањем мртвог тијела из простора живих, кремација је омогућавала ефикасну ревитализацију система. У овоме је, како запажа А. Павићевић, као одличног савезника имала и секуларизовано и суштински преиначено хришћанско учење о бесмртности, које се од тога времена, у лаичким интерпретацијама, првенствено односи на схватања о души.
Дуализам који је својствен одређеним теолошким струјањима, кулминирао је у протестантској теологији током 19. и 20. вијека и довео је до спиритуализације догме о Васкрсењу, а у одређеном облику ушао је и у православну теологију. На тај начин, оно што је започето са реформацијом, прерађено и у културу преведено просвјетитељством, и коначно отјелотворено постмодерном јесте заправо губитак вјере у Васкрсење (тијела), односно у коначно обожење и поновно сједињење духа и материје у вјечности. У том контексту, кремација постаје сасвим прихватљива идеја, јер, када физичко тијело престане да живи, остаје дух који не представља никакву препреку да се његово дотадашње станиште (тј. тијело) потпуно уништи.
У новом културном контексту, смрт се све мање посматра као прелазак у вјечни живот, а све више као природни феномен објашњив уз помоћ знања природних наука. Смрт постаје искључиво смрт тијела, док душа (за оне који у њу још вјерују), након тјелесне кончине, наставља своју беспочетну и бесконачну егзистенцију. Овакво схватање свакако ће погодовати ширењу идеје кремације, чији је један од основних аргумената почивао на излишности сахрањивања (чувања) тијела.
Идеја кремације у Србији – став СПЦ
Идеја кремације у Србији се ширила захваљујући онима који су своју бригу усмјерили првенствено ка тијелу – захваљујући љекарима, најпре Јовану Јовановићу Змају, а затим др Војиславу Кујунџићу, који 1904. године у Београду оснива Друштво „Огањ“ за спаљивање мртваца. Изводи из радног материјала овог друштва, које А. Павићевић документује у поменутој студији, садрже понајвише расправе о високој естетичности кремације, насупрот непријатних призора труљења и пропадања, затим прорачуне који указују на прихватљивију цијену кремирања, као и тврдње да се кремацијом, више него класичном сахраном, бришу социјалне и економске разлике међу људима.
У Извјештају са Треће редовне скупштине “Огња“ нашла се и вијест о смрти младог љекара, Марка Марковића, који је умро 13. марта 1907. године у Јени, гдје је извршена и кремација његових посмртних остатака. Урну са пепелом донио је у Београд његов отац, београдски трговац Јоца Марковић, и положио је у породичну гробницу на Новом гробљу. Овоме је присуствовало, како наводи Кујунџић, много свијета, а прије самог чина полагања, урну је благосиљао један београдски прота ,,читајући исте црквене молитве, као да пред собом има тијело у мртвачком сандуку […] послије су сви присутни љубили урну…“. Пепео Видосаве Поповић, супруге Љубомира Поповића, инжењера, која је умрла и кремирана у Женеви 1909. године, такође је испраћен уз вјерски обред обављен над породичном гробницом на Новом гробљу у Београду. Занимљиво је споменути да је покојница изгледа била ћерка архимандрита Арсенија, старјешине манастира Раковица, а да је у опису овог догађаја назначено да су само два београдска свештеника пристала да изврше опијело.
Недефинисаност односа свештеника према кремацији, о чему свједоче и наведени примјери, потиче од тога што СПЦ све до 1934. године није заузела званични став по овом питању. Након јавне полемике у Политици 1929. године, богословска омладина је у тексту у часопису Светосавље, 1932. године, критиковала проту Миливоја Петровића, који је на слави Друштва „Огањ“ пререзао колач и рекао да сматра да ће Црква ускоро озаконити акције кремациониста. Видјећи у Српској Цркви највећег противника за прихватање кремације, Војилсав Кујунџић се трудио да и на предавањима, и у публикацијама “Огња“, нагласи да кремационистичка идеја нема никакве везе ни са религијом ни са Црквом. Чланови друштва су се чак изјашњавали као хришћани, а у прилог томе требало ја да говори и установљавање славе Друштва, при чему је за светитеља-заштитника изабрана Огњена Марија. Њен празник је неколико година обиљежаван по црквено-народним обичајима, уз присуство свештеника који је резао славски колач, хора који је пјесмом пратио службу и великог броја угледних Београђана. Међутим, као што је већ споменуто, 1934. године Свети архијерејски синод доноси рјешење којим се свештеницима Српске православне цркве забрањује да учествују у обиљежавању славе кремационистичког друштва.
Став Српске православне цркве по питању кремирања је и током наредног периода остао готово непромијењен, с тим што није било потребне активности у погледу образлагања неисправности кремације. Ово можда и није било неопходно у вријеме када су се лојалност и поштовање црквене дисциплине подразумевали код највећег дијела њене пастве, али се може рећи да се предратна неактивност Српске православне цркве одразила на схватања каснијих генерација. Тако се важност питања поново наметнула црквеној јавности и у другој половини 20. вијека. Међутим, у периоду између шездесетих и деведесетих година у црквеној публикацији штампано је свега неколико текстова о кремацији. Они су изражавали да је став Цркве остао непромијењен – кремација је сматрана нехришћанским чином, а служба за упокојене била је и остала служба која се врши над ковчегом и над гробом. Неколико текстова које је о проблему кремације написао Патријарх Павле, Црква је наприје штампала као сепарате у Гласнику, а потом су они обједињени и објављени у оквиру тротомне едиције „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Патријарх је сугерисао да свештеници могу вршити опијело над покојницима који нису кремирани по сопственој вољи.
У новије вријеме, тачније 2006. године, часопис Митрополије црногорско-приморске Светигора објавио је краћи текст о спаљивању мртвих, а у међувремену су за ову тематику интересовање повремено показивали и секуларни листови и новине као што су Политика, НИН, Курир и Данас. Мање или више сензационалистички текстови, по правилу су се освртали и на став Српске православне цркве по питању кремације, те су свакако били преносиоци информације са којом, на примјер, нецрквени грађани можда нису били довољно упознати.
Богословске оцјене питања кремације
Са аспекта православне теологије, тијело игра суштинску улогу у нашем спасењу. Почев од крштења када се помазује „уљем радости“, па све до чина погребења када се такође помазује уљем и вином, човјеково тијело је оно које он „употребљава“ за живот по заповијестима Божијим. У Светом писму налазимо више примјера који потврђују да је кремација страна и противна истинама хришћанског учења. Тако у Првој посланици Коринћанима апостола Павла читамо: „… прослављајте Бога вашим тијелом и духом који су Божији“ (1Кор. 6,20). Ово значи да наша тијела и душе припадају не нама, него Богу и да стога немамо апсолутно право да чинимо с нашим тијелом оно што није у складу са Божијим назначењем. Православни хришћанин који поступа по предсмртној жељи оних чланова родбине који желе да буду кремирани и допушта да њихова тијела буду спаљења, заправо скрнави тајне Крштења, Миропомазања, Брака и Свете Евхаристије тиме што занемарује чињеницу да је тијело покојника, за његовог живота, било прималац и носилац благослова и дарова Духа Светога. Свако насиље над мртвим тијелом представља скрнављење храма Божијег. Према томе, одговорност је не само на клирицима, него на свим православним вјерницима, да учине све што је могуће како би оне који прихватају кремацију увјерили да је тај обичан погрешан и антихришћански.
Будући да је у овом вијеку, у стању „чекања васкрсења мртвих“, тијело хришћанина позвано на спасење, преображење и коначно обожење у Тијелу Васкрслог Христа, оно има не само пролазни, привремени, него превасходно есхатолошки значај и вриједност. Кремација се јавља као насилно уништење Божије творевине и дара, а често и као израз невјеровања у васкрсење, те је тачна оцјена да је кремација „дјело мржње и протест против вјечности.“ (о. Рафаил Карелин). Најважнији аргумент против кремације темељи се на догађају погреба Господа Исуса Христа. Један од најупечатљивијих момената у богослужењу Велике суботе јесте чин изношења Плаштанице који символише погребење Спаситеља. У богослужењу овог дана открива се дубоки смисао тајне новог живота који се рађа из Христове крсне смрти и Његовог животворног Гроба. У химнографији овог светог дана исказан је основни смисао Велике суботе: животворно упокојење Господа Христа тијелом у гробу и побједоносни силазак с душом у Ад. Све то наговјештава прве зраке пахалне зоре и објаве Његовог свечаног васкрсења. Обавијање тијела Спаситељевог чистим платном и помазивање мирисиима потресни су моменти који чине срж црквене празничне химнографије и који снажно наглашавају однос Христових сљедбеника према Његовом тијелу. И бројни други моменти и теме недјеља по Васкрсењу (Томина недјеља, Недјеља Мироносица итд.) управо свједоче о реалности вакрслог тијела Христовог. С тим у вези, једино је традиционални хришћански начин погребења упокојеног хришћанина литургијски потпуно осмишљен.
Имајући све наведено у виду, сложићемо се са ријечима А. Шмемана да „кремација није само техника, већ богословска изјава – она говори да је човјек ствар која се спаљује, не личност која се полаже у наду васкрсења.“
