СТВОРИ БОГ ХАЏИ РАДОВАНА БЕЋИРОВИЋА И РАЗБИ КАЛУП!
Одрастали смо уз дивне стихове славне српске епске поезије, надахњивали се и васпитавали на њеним поукама и мудростима које су записане и преношене са кољена на кољено, слушајући старије како их пјевају уз струне гусала. Поред пјесмама из Преткосовског, Косовског и Покосовског циклуса, слушали смо и пјесме које су радо пјеване уз гусле, чији је аутор био старац Хаџи Радован Бећировић -Требјешки.
Библија и Горски вијенац, Српске народне епске пјесме и «Стабљике српства», и «Пјесме борбе, ропства и слободе» су биле дио кућне библиотеке и књиге које су са страхопоштовањем читане.
А и сам назив једне од његових збирких пјесама «Стабљике српства», сам по себи већ много говори. Казује да смо увијек били васпитавани у српском наслеђу и традицији, чувајући српско име и предачко учење наслијеђено са кољена на кољено и кроз основну школу, а и касније настављајући своје школовање и одрастање.
У богословским данима на Цетињу, међу првим професорима био нам је професор Агилогије, предмета који се бави изучавањем светости и житијима светих Божијих људи, Митрополит Амфилохије Радовић. Он, који је и предложио да се уведе овај предмет у образовни систем наших богословија и на Богословским факултетима Српске православне цркве, по благослову свог духовног оца Преподобног Јустина Ћелијског. И управо на тим часовима, из Агиологије, помињао нам је између осталих бројних и великих богословских агилолошких тема, светитеља и о Божијим људима са којима се он сретао, и који су на њега остављали печат јединствености и непоновљивости. Један од њих био је и Хаџи Радован Бећировић. Сјећам се како нам је причао о његвоим пјесмама, посебно пјесмама посвећеним свецима, и о његовом лику и дјелу. Приповједао нам је митрополит и о томе како је Хаџи Радован био на поклоничком путовању у Свету Земљу и у Свети град Јерусалим, и сво вријеме свог путовања носио је традиционално црногорско одијело, а на грудима крст. Како су тамо мислили да је он неки свештеник високог реда и свуда су га пуштали међу прве и указивали му част и поштовање. И тај пут у Свету Земљу ће на њега оставити дубоког трага, до краја његовог земаљског живота. У част тог поклоничког путовања спјевао је и пјесму «Пут у Свету Земљу», која је пуна библијских мотива које Хаџи Радован описује.
По ријечима Митрополита Амфилохија «свецима и светости се окренуо више у зрелијим годинама, као и путу у Свету Земљу. Није вјеровао да ће он доћи до Свете Земље, па је тај пут у Свету Земљу оставио на њега дубоки траг, он се вратио други човјек после посјете Јерусалиму. Престао је да једе месо Радован Бећировић, почео да држи постове, и раније се он причешћивао али после тог пута Свето Причешће је била његов хљеб којим се хранио и освештавао. О томе је написао и Матија Бећковић.
Хаџи Радован Бећировић – Требјешки
«Отишао је у Свету Земљу
у црногорској народоној ношњи,
Кад су га угледали
при крагу дугачког реда
пред Христовим гробом мислили су
да је његова црна капа камилавка,
да су токе епитрахиљ,
да је крст о врату панагија,
да је тромболос црвени појас,
да је левор кадионица,
да је струка мантија,
да је долама подмантија.
Па су га издвојили
и увели преко реда
увјерени да је он глава неке цркве
као што је био
и јесте
и будет.
Митрополит Амфилохије нам је често причао и о томе како га је покојни Хаџи Радован, замолио да кад се упокоји, да му дође и одслужи опијело, што је августа 1986. године тадашњи владика банатски Амфилохије и испунио, одржавши обећање и изговорио антологијску бесједу на сахрани овог барда српског пјесништва.
Несумњиво да ће нам и та антологијска предавања нашег незаборавног професора и учитеља, митрополита Амфилохија, из предмета о Житијима светих из Агиологије, остати у дубоком памћењу и сјећању и због прича и свједочанстава о лику Хаџи Радована, јер из тих владичиних лекција смо упијали и сазнавали о великим тајнама смисла живота, о којима је такоже пјевао овај велики пјесник.
Између свих пјесама које је писао овај мудри пјесник, увијек су нам биле драге пјесме на духовне теме, пјесме у којима је отпјевавао Бога и светитеље Божије. Он је читавог живота опјевавао јунаке и свеце од пророка, апостола, Светог Јована Владимира, Светог Стефана Пиперског, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и све до Светог Јустина Ћелијског. Јунаци у витешту су га надахњивали читавог живота, а светитељи у спознању смисла постојања хранили и кријепили и снагу давали. Та његова љубав према светитељима, посебно према светитељима чије су мошти у Црној Гори и Светом сави Светом Цару Лазару била је својствена Црногорцима, па и онима који су били једно вријеме и отуђени од вјере.
У свом дугом животу Хаџи Радован је и живио и писао и у временима безбожним, и у времену када су запостављане српска народна традиција и предање. Стога су његове пјесме биле својеврсни катихизис, кад другог у школама није било. У својим стиховима он је често опјевавао и користио библијске детаље, и оно што је у нашем народу било свето и миломе Богу приступачно.
Са благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија и ректора о. Јоаникија, садашњег Митрополита црногорско-приморског, и разредног старешине, о. Јована Ћулибрка, сада епископа пакрачко-славонског ученици IV генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000), који су своје боголсовско школовање отпочели на Цетињу 1995. године, узевши благослов од заштитника школе Светог Петра, своје прве богословске дане су учили у манастиру Острогу, код Светог Василија Острошког. У то вријеме из Острога су ишли на пјешке од Острога поклоничко путовање у Манастир Ждребаоник на поклоњење Светом Арсенију Сремцу, манастир Косијерево на поклоњењу моштију Светог Луке и на парастос побијеним у Другом свјетском рату, и у манастир Подмалинско, покрај којег је Хаџи Радован Бећировић у близини живио. У току свог боравка у манастиру Острог ишли су и манастир Ћелија Пиперска на поклоњење моштима Светом Стефану Пиперском. И управо по благослову разредног старешине владике Јована Ћулибрка у Острогу су ђаци ове генерације одлучили, да за своју славу узму да прославаљају и да им заштитник буде Преподобни Стефан Пиперски. Научивши тропар и кондак светитељу, једна од првих пјесама које смо добили да учимо напамет била је управо пјесма коју је у част Светог Стефана Пиперског и Жупског написао Хаџи Радован Бећировић.
Од тих дана су и сви завољели и пиперску светињу и пиперски манастир. Стихови које је записао овај богомудри старац посвећени Светом Стефану упијали смо као да су били богослужбени. А и јесу, колико ли их је само монашких душа прочитало, рецитовало или пјевало. Самим тим су већ су и ти стихови освештани, као и они други посвећени Светом Цару Лазару, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском и другима које је у својим пјесмама опјевавао Требјешки.
У Црног Гори се често давало мушкој дјеци на рођењу и крштењу између осталих и име Стеван, а женској Стеванија. Носили су име по својим прецима, али првенствено по светитељима, почевши од Светог Архиђакона Стефана / Стевана, преко многих светитеља, српских краљева који су носили име Стефан /Стеван и све до Светог Стефана /Стевана Пиперског и Жупског, слава му и милост.
И старац Радован је такође заволио међу бројним свецима овог великог подвижника Христовог. У свом тексту о Хаџи Радован, објављеном у Новинама Српске патријаршије, од 15. Октобра 1977, број 254, потписаним А. Светигора, блаженопочивши Митрополит Амфилохије ће записати између осталог и дио разговора са Хаџи Радованом Бећировићем и о Светом Стефану Пиперском. Владика ће записати:
Имао сам недавно прилике да посматрам десетине младића и дјевојака, од којих су многи некрштени, како са запрепашћујућим страхопоштовањем приступају ћивоту Преп. Стефана Пиперског. Ту постоје извјесни парадокси које је веома тешко разјаснити. Покушавам да нађем објашњење тог парадокса код старца Радована. Питам га: откуд то, да овај народ, коме је светитељство и светитељско јунаштво просто „у крви“, у наше дане толико ослаби у вјери? – На мјесто одговора добијам његов суд, који је више бол него осуда: „Ми смо увијек од стра(ха) поштени били! Зато је Свети Петар и изрицао толико проклетства, не би ли нас уразумио. Уосталом, у злу добро и не треба, јер не може ни доћи…“ Ту ми исприча и једно дивно народно предање о преподобном Стефану Пиперском. Народ и данас памти да је он био свети још као дијете. И данас постоји у његовом родном мјесту, Жупи Никшићкој, јабука коју је он калемио. Једном рече отац малом Стефану да истјера волове на пашу пошто је већ подне. Мали му одговори: али још није подне. Потом рече оцу да стане својом ногом на његову ногу и упита: „Чујеш ли што?“ – Овај задивљен одговори: „Чујем како звоне звона на небесима“. – „Е, тек сада је подне“, рече дјечак.
Из овога се види колико је Хаџи Радован Бећировић поштовао Светог Стефана Пиперски, стога га је, како сам каже, „научила Божја сила“ да напише пјесму о Преподобном Стефану Пиперском. „Јер, ако ти се не допада оно што је радио и како је живио, не можеш о њему пјесму писати…“
Тако и пјесма посвећена Преподобном Стефану Пиперском и Жупском, својим стиховима постала, својеврсни катихизис, житије светитеља у стиховима. Учена је напамет, пјевана.
У пјесми Свети Стеван Пиперски, која је написана римованим дванаестерцима, Хаџи Радован опјевава и слави великог српског светитеља који је био родом из Жупе Никшићке, који се задњих својих година подвизавао у ћелији у Пиперима и ту је основао манастир. Описан је и у пјесми као велики аскета, подвижник и молитвеник.
На почетку пјесме истиче његове врлине, да као прави испосник, монах, аскета и подвижник нема ни сабље, ни грба, да не јаше коње, нити је имао оружја. Истиче и врлину да није мрзио и да није био осветољубив, и да је светитељ био велики србин што пјесник каже «од главе до пете»
Чудна је судбина,тог великог Срба
Који није има, ни сабље, ни грба,
Нит’ јахао добра коња од мегдана,
Нит’ је има копља, нити буздована,
Нити о рамену бистра џефердара,
Нит’ за пасом пушке, ни оштра ханџара.
Не носаше људску телусину на се,
Нит’ јуначке токе да му прси красе.
На срцу немаше мржње ни освете,
Ал’ је био Србин од главе до пете.
У наставку пјесме аутор говори даје светитељ био истинољубив и да никад није слагао и да није скупљао земаљско благо.
Никад није младост пољубио дивну,
А срећу је гледа у туђему сину.
Његов језик никад ништа није слага,
Нит’ је био скупљач земаљскога блага.
Због своје вјере и пожртвовања је био познат и још за свог живота поштован као свети, истински аскета, који
Бројанице само носаше о пасу
И због тврде вјере био је на гласу.
Само босе ноге и мантије црне,
Ни камиље коже нема да пригрне,
Покрива се косом, а простира браду,
А из уста пушта молитву и правду.
Настављајући пјесму, истиче да је светитељ волио да се осамљује и повлачи и као древни монаси повучено пребива у молитви:
Он припада није ни селу ни граду,
Но пећини ледној, да људи не знаду,
Вучјему насељу и грубој пештери,
Савременој мисли и хришћанској вјери.
У пјесми се истиче и доброћудност и благост, као и чињеница да оваквим Божијим људима молитве и бдења бивају услишени:
Није знао шта је пизма и клевета,
За њ’га није могла, свијетска сујета.
Доброћудан и благ ко мало дијете.
Вас је био Србин од главе до пете.
Испод садашње манастирске цркве и конака је извор свете воде, познат као Ђевојачка вода или Ђевојачки извор, поред тог извора је светитељ савио своје гнијездо и узносио молитве Господу, који му је се и у сну јавио да ће у миру предати своју душу Богу и да ћебити поштован од свог рода.
У Пиперској шуми поред изворића
Горела је ова духовна свијећа,
Богомољац ови, тјело своје сруши.
Молитва му дође до Божијех уши,
И у сну му стиже са неба порука
Да ће бити спашен земаљскије мука.
Те послије дугог мучења и поста,
Он велики српски преподобник поста.
Писац истиче нетљеност светитељевих моштију, које чудотворе и помажу свима ко са вјером замоли и приступи светитељу, а и од којих се боје и нечастиви духови и
И његове мошти нетакнуте стоје
Од којих се дуси нечастиви боје,
И Бог му је дао чудотворне моћи —
Ко се вјером моли може му помоћи.
Ову кратку, али богонадахнуту пјесму светитељу, аутор завршава са славословљем, да се поред његових светих моштију службе свете службе и бденија.
Сад дух његов пјева кроз небеске дворе,
А тјело му спава у ловћенске горе.
Над њим звона јече, држе се ‘денија.
То се мјесто зове “Пиперска Ћелија
Да његова тјела нико није така,
А ко му је стража? Муња из облака!
Светињу пиперску чувају свете монахиње и у овој обитељи се моле Богу и Преподобном Стефану Пиперском и Жупском, а и њих чува и руководи светитељ да узрастају у науци Господњој, као и сви они који доалзе на поклоњење светом.
Нека овај скромни текст буде мали принос и воштаница пред престолом Божијим и Преподобним ћивотом Стефаном Пиперским и Жупским за здравље и спасење оних који славе и прослављају Преподобног Стефана, све монахиње манастира Свете Ћелије Пиперске, манастира Жупе Никшићке и свих монахиња које су потекле из ове свештене обитељи, као и разредног старешине IV генерације обновљене Цетињске богословије (1995-2000) владику пакрачко-славонском Јовану и све ученике из генерације, а и за покој нашег учитеља и професора Митрополита Амфилохија и аутора дивне пјесме о којем слушасмо и чије пјесме учисмо и пјевасмо – Хаџи Радована Бећировића Требјешког.
Старац Хаџи Радован Бећировић-Требјешки, овај српски народни пјесник и монах српског епског пјесништва, је читав свој живот посветио својој Српској Цркви и Српству, српском роду, за њих се жртвовао, због њих страдао, али истрајавао је благодаћу Божијом и Његових светитеља. Њима је остао вјеран читавог свог живота до последње свог даха, зато је доживио да га сахрани и над његовим одром бесједи један од највећих срба и православних владика у XX вијеку, васељенски архијереј Амфилохије Радовић, са којим сада пјева небеску пјесму уз гусле пред престолом Божијим и пред светим угодницима Божијим, међу њима и Светим Стефану Пиперском и Жупском. У свом животу је увијек чувао људско достојанство, са чојством и јунаштвом. Због свега што је учинио својим дјелом за свој српски народ и оставио за собом, молитвено желимо да га Бог и светитељи загрле, као што је и он грлио њих и пјевао им у славу и част.
И као што једном рече Митрополит Амфилохије за Хаџи Радована Бећировића:
Као пјесник он се по свом спољашњем изгледу и унутарњем духовном лику открива и појављује јединствен и непоновљив. Неће га бити таквога овдје до Страшнога суда, какав је овај лик. За њега као да важи она народна «Створи Бог Хаџи Радована Бећировића и разби калуп!»
мр Александар М. Вујовић,
Професор богословије Светог Петра Цетињског
и уредник Катихетског програма Радио Светигоре
Богомља – Даниловград
Свети мученици Макавеји
14./1. август 2023. године
