Савременом човјеку, а поготово оном који носи титулу професора философије, није лако говорити о философији. У последњих пар деценија философија постоји и у свакодневном говору оваквих или онаквих принципа по којима неко живи па често кажемо „он има неку своју фолософију“ до оних подругљивих, у смислу неразговјетнога, бесмисленога говора или мишљења, и то је нешто што је нашем језику прилично својствено, кад кажемо за некога да философира значи да га не не разумијемо. У академском контексту, с друге стране, савремена мејнстрим филозофија далеко је од својих античких извора како по форми тако и по предметима интересовања, што филозофију често своди на минуциозну, јасно устројену анализу питања, која за човјека, нажалост, имају мало или немају уопште интереса. И зато је ово добра прилика коју треба искористити за подсјећање на оне праве оригиналне изворе философије као љубави према мудрости, што је њена етимолошка и на крају крајева најједноставнија дефиниција. Као љубав према мудрости, као чуђење, што Аристотел и Платон виде као зачетак филозофије и као треперење духа над тајнама космоса, дакле филозофија није или није само ригорозно ређање исказа већ је прије свега и након свега начин живота. Након предсократоваца ступа на историјску сцену философије Сократ који у центар свога интересовања ставља човјека, његов живот, односно добар живот, односно етику. Зато Сократа и памтимо по максимама као што је на примјер “неиспитан живот није вриједан живљења” или оној помало зачуђујућој, односно парадоксалној, “знам да ништа не знам”. Сократов живот, још више његова смрт утрли су пут разумијевању философије као начина живљења, што је концепција која неће нестати са старогрчком философијом већ ће наћи своје мјесто у хришћанству, а нарочито у Византији. Оно што је један познати историчар филозофије Пиер Адо назвао “духовним вјежбама” наставиће да живи поготову у монашком покрету кроз практиковање аскезе и молитве, односно кроз једну специфичну, али приличну вјеру, у својим коријенима, филозофију живота.
Да би смо идентификовали конкретне филозофске идеје или познавање филозофије у дјелима Митрополита Амфилохија био би нам, вјероватно, потребан један посебан научни скуп, што не значи да се он неће десити. Али оно што је сасвим сигурно јесте да за идентификовање философије унапријед реченог у смислу, није ни нужно детаљно анализирати његове списе већ је довољно сагледати његов живот и однос према животу. Није ли испитивање живота и тајни космоса, Бога и човјека обиљежило животни, академски и архипастирски пут Митрополита Амфилохија!? Није ли живот духовника најбољи примјер философског живота, односно цјеложивотне духовне вјежбе. Већ поменути Пјер Адо сматра у једном свом делу који носи наслов “Филозофија као начин живота”, да је за разне философске школе у антици постојао претходни егзистенцијални избор. Неки критичари су рекли да није потребно да тај егзистенцијални избор претходи одабиру философске школе којом ће неко припадати већ да су антички ученици филозофских школа просто усвајали одређене скупове идеја и начина живота па и опредељивање на основу тога којој ће школи да припадају. Мислим да је добро за размишљање да у контексту филозофије као начина живота егзистенцијалног избора појединца промислимо, рецимо о неком Ристу Радовићу, који прави избор да студира Богословски факултет иако му је обећана стипендија да студира било који други, али он прави избор да студира Богословски факултет. Па размислимо о том избору да се након факултета упути на даље студије у Берн и у Рим па у Атини да почне своју докторску тезу и да је тамо одбрани. Па зашто баш та докторска теза? Зашто баш паламизам? Зашто баш Григорије Палама? Па зашто у току тог свог боравка у Грчкој одлази на Свету Гору? Зашто постаје монах? Зашто бира име Амфилохије? Зашто долази на Цетиње, постаје митрополит црногорско-приморски и на неки начин запоставља своју академску каријеру да би развио своју пастирску, градитељску, очинску и на крају ђедовску дужност? Запитајмо се каква је на крају крајева била овоземаљска кончина Митрополита Амфилохија, у каквој ситуацији и у ком контексту, и да ли је и то била нека врста егзистенцијалног избора. Оно што је дакле суштина јесте да осим те неке академске или писане продукције Митрополита Амфилохија сасвим сигурно можемо да, у контексту филозофије као начина живота и филозофије као егзистенцијалног избора, закључујемо да Митрополит Амфилохије није био ништа више теолог него што је био и филозоф.
Сама фигура Сократа је обиљежила историју филозофије. И дан данас се она изучава као нешто што је једно од печата не само античке филозофије него филозофије уопште, не само зато што је Сократ осуђен на смрт и што је ту своју осуду прихватио испивши отров, већ и због тога што је био човјек, односно филозоф који је умро у складу са оним како је живио. За ову моју поенту смрти у складу са животом, пало ми је на памет и да кажем буквално неколико ријечи и о томе како Сократ у Федону говори о филозофији. Управо у Федону Сократ каже, он објашњава, да је философија припрема за смрт, и да овоземаљска смрт философима пада много лакше него другим људима, зато што они знају да одлазе тамо гдје постоји нада да достигну оно за чим цијелог живота чезну. Другим ријечима, смрт овоземаљска за Сократа је само почетак, односно прва тачка пута ка небу који је човјекова истинска отаџбина. Дакле, то је једна античка слика истинског философа који умире исто онако како и живи, односно умире у складу са оним што је живио. И у том контексту сам рекао да је Митрополит Амфилохије ако не академски философ, онда је био философ по начину на који је живио.
Филозофски часопис “Теорија” 1981. године издаје посебних број под насловом “Филозофија и теолошко мишљење” и тај је број био замишљен тако да неколико теолога и филозофа, и православних и римокатоличких, одговоре на одређени број питања у виду анкете, а Амфилохије Радовић не одговара на анкету конкретно на постављена питања већ шаље један свој краћи рад, који бива објављен у том броју на тему “Суочавања људске и Божанске егзистенције” гдје је Митрополит записао: “тражити вјечну пуноћу своје личности у ономе што је нема само по себи, а то су човјек и природа узети сами за себе, условљени својом тварношћу и променљивости, значи да човјек пристаје на коначно ништавило себе и својих односа, то јест на смрт. Откривали лични однос са вјечним другим кроз своје општење са њим и кроз свој непоновљиви начин постојања у односу на природну општост и исто тако непоновљиву различитост других бића, човјек тиме открива словесност односно Логосност себе и свега постојећег”. Мени је то била једна врло бременита идеја, односно реченица у којој ми се некако чини да се сублимирају знања истраживања и филозофа и богослова, уопште мислилаца, од антике преко средњег вијека, нарочито Византије, па све до 20 вијека, и рецимо егзистенцијализма и других мисаоних токова тога доба.
Има једна реченица у његовом докторату која каже: “ниједна друга епоха није имала толику жеђ за заједништвом и за бескрајним колико наша епоха. Истовремено ниједна друга епоха није имала толики осјећај одсуства нераскидивог заједништва и онтолошког личног бескраја као наша”. Ово је реченица иначе у закључку доктората која говори колико је Митрополит Амфилохије био свјестан свијета. Он је живио у свијету и био свјестан његовог контекста, био је свјестан ствари и свега онога што се дешава око њега и мислим да је ова реченица узрокована неким посматрањем свијета који је био око њега. А он у једној реченици све то сублимира, тако што препознаје жељу за заједништвом и бескрајем, дакле препознаје потребу да будемо у заједници, али такође да та заједница не буде само заједница нас од крви и меса и заједница овога свијета, већ и заједница за бескрајем. А та потреба човјекова за бескрајем је нешто што није до краја задовољено и нешто шта нам треба и дан данас, а што би иначе требало на неки начин да усмјеравамо ка правом задовољењу и не тражећи неке супституте за то.
(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 28. октобра 2021. године)