Проф. др о. Борис Брајовић

Проф. др о. Борис Брајовић: Стара памет се сва сабрала у философији Митрополита Амфилохија

Отац Гојко је синоћ на крају прве вечери посвећене теологији митрополита Амфилохија људима који су већ одлазили и  устајали рекао: „Ово није ништа тешко, видјећете како ће тек философи говорити“, па сам ја послушао тај  његов педагошки налог, и говорићу у овом уводном дијелу више у сликама, а имајући у виду још једну  чињеницу. Митрополит није никад волио да се говори о њему у његовом присуству и почећу са једном личном историјом. Наиме, 4. јануара 2020. била је четврта подгоричка литија, коју је предводио Митрополит Амфилохије и кренула је, како је то уобичајно, испред Храма Христвог Васкрсења, од доњег платоа, а завршила се код цркве светог Димитрија. Митроплит је благословио да кажем и да поздравим тај народ. Негдје на средини моје бесједе ја сам рекао: „Поздравља Вас ова црква и поздравља најдостојнијег међу нама, светог Амфилохија, владику нашега. Проломио се дуг, громогласан, интиман и топао аплауз и када смо завршили бесједу, ја сам га испратио до олтара. Док смо улазили у олтар, он ми је шапнуо и рекао: „Лијепо си бесједио, али ниси требао мене да помињеш.“

Ја сам већ био узбуђен и  потрешен  од те ноћи, од сусрета са њим, од оних силних људи који су као светогорск  кипариси изникли у перивоју дворца Краља Николе, па сам заплакао, а он ме је стиснуо на средини подлактице и умирио. И сада кад треба да говорим пред њим, о њему, моје зечије срце, дрхтураво трепери као јасика на младом дјевојачком вјетру, па бих и сада најрадије умјесто ових ријечи заплакао и плакао све док он не би дошао па ме стиснуо за руку. Али одрастање је чудна и  болна прича и нема одрастања без раздвајања, а то знамо сви ми  хришћани да је цио наш живот заправо то одвајање и чекање када ће доћи наш Родитељ, Онај  Небески, да нас стисне за руку и одведе код наших најближих. Велики је и чудесни дар од Бога и једина права утјеха да коначни суд о људима и историјским збивањима припада Христу Богу. Ово су ријечи митрополита Амфилохија, из једне од његових  четрдесет до сада објављених књига. И не можемо да будемо више спокојнији и увјеренији у очекивању тога Божијега Суда ни за једну личност нашега доба, као што је то случај са митрополитом Амфилохијем. И ма шта рекли и ноћас и свих ових дана и свих дана наших  живота о њему, нећемо моћи том суду ни додати ни одузети ни атом ни струну, јер ће тај његов духовни легат праведног Божијег Суда обасјати и освијетлити пут по којем ми корачамо. Говор о  митрополиту је заправо говор и прича о нама, о нашим животима и борби да не дамо светиње, од којих је најомиљенија и највољенија личност тих светиња био управо митрополит Амфилохије. Вечерас је овдје ријеч, како је то и отац Гојко најавио, о оној најстаријој  философској причи, и то у личности и дјелу једног богослова, нашег митрополита. А та питања о философским везама хришћана дио су оне дуге херменутичке традиције од првих вјекова у којој се теолошка мисао процјењивала посебно кроз њену блискост и  сродност са њој најблискијом философијом. Одмах на почетку да наведем један  више него инсипиративан исказ митрополита, не само за овај вечерашњи наш разговор, који је у  разговору из 1998. дао за „Просвјетни рад“, па ће тамо рећи, цитирам:„ Све сам задивљенији чудом  људског бића и природе, а и овом грдном  мјешавином у нама и око нас. Све мање вјерујем у Бога, а све више знам да га има.“ На самом крају овог разговора, он ће рећи: „Богословље, књижевност, умјетност и философија одувијек па и  данас били су ми храна и хљеб свагдашњи“. Овај лични исказ, није само лични мисаони ред митрополита Амфилохија, нити само  каталог његовог духовног сензибилитета, већ овако изнесен чини конституцију еволуције европског мишљења.  Цјелокупно поље хуманитаса је овдје изнесено и изречено, орјентишући тиме не само личну историју једне личности, у овом случају митрополита Амфилохија, већ упућује и на колективно памћење које нас  повезује са заједницом људскога знања. Свака од ових духовних  цјелина пренесена је у ове четири вечери о личности и дјелу митрополита ад литтерам. Дозволите ми да кренем једном  другачијом наративном стратегијом, која је жанровски смјештена у она гранична поља која се налазе не само на граници између чињенице и фикције, између историје и противисторије, између философије и теологије, већ се налази на граници између логоса и митоса, а која је од антике па до данас пратила животе великих  људи,  а посебно чувених философа. Ријеч је о анегдоти, а пошто је ријеч о аскети, анегдоти-апофтегми. Анегдота се конвенцијално схвата да има приближно исти однос према биографији као алхемија према хемији и она укључује нешто више од неке преднаучне приповјести. Сама ријеч на грчком значи једноставно „ствари које нису објављене“, и облик анегдоте је неодређен. Дакле, она означава једно прелазно стање преноса и  преношења, па ми  се чини да би овај мој  говор о митрополиту Амфилохију могао бити прича или слово између анегдоте-апофтегме и  хагиографије. Између онога што још није објављено и  што је сакривено и чека на своје откривење и онога што је потврђено и  проживљено, па заједно конституишу једну интимизовану теолошку апокалиптику личности митрополита Амфилохија. А тај доксографски карактер већ открива не само личност митрополита, већ и карактер личности која није могла да стане у оно објављено, забиљежено, записано, већ  се прелила у  причу, искуство, оно неизрециво, у осјећање, у митску  барку којом се једино може пренијети на другу обалу оно што се склонило и сакрило у збјегу живота, и  то философије живота једног истинског мудраца чији се живот могао смјестити само у оним граничним  предјелима свјетова. Сам је говорио: „Мени је уска васиона, идем негдје дубље и  даље од васионе“ и  то је прва слика коју сви носимо о митрополиту и која је, ако хоћете, философски бременита, а која је сажета у оном народном осјећању, у оној литијској анегдоти-апофтегми,  а која се оваплотила у  хипокористику Ђедо, који је епоним мудраца. Лик мудраца у личности Ђеда је слика правог и истинског философа. Та слика Ђеда, поникла на митолошкој извиискри, лика оног мудрог старца, претка свих наших предака и свједока свих духовних  генерација, а не само једне, а у коме се сажима колективно искуство оног видовитог знања једног представника оностраног на земљи, који размиче границе свог и људског вијека, кидајући ланце проклетога Дукљанина, премјештајући нас у подручје ванвремености, вјечности, бесмртности, и у себи обједињујући двије референтне тачке,  свештеника или духовника,  и народног вође или видара и љекара, али и истинског, мудрог старца или философа. Други народи су у својем добу имали по седам и  више мудраца, а ми  смо у  личности Ђеда имали једног, Епску  старину који је војвода од тристо три љета, који у својој  личности оваплоћује и старину Новака, Југ- Богдана, старога Вујадина, али и  Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенског Тајновидца и Јасновидца, и оне аскете и подвижнике чија имена знамо, али  се њихових лица не сјећамо, и  уједном лицу, личности митрополитовој, лако их  препознамо. Овдје је ријеч о  трострукој ономастици једне личности  нашег митрополита која није ријетка у легендама о  великим људима  и истинским мудрацима. Прво име Ристо добио је по рођењу, Амфилохије је добио по монашком посвећењу, а Ђедо по оном саборном, литијском крштењу. Има један израз који сам нашао у његовим књигама, када је посјетио Радована Бећировића у  Страшевини, негдје пред крај  његовог  живота, па га је питао о разним  стварима, па му је Радован рекао за једног човјека, који је достојан потомак својих  предака: „Он је стара памет“. Е та стара памет се у  митрополиту сва сабрала у  његовој философији живота. Диодор Сицилијски, антички писац, у својој историјској Библиотеци, у четвртој књизи, који први помиње ових  седам  мудраца, ће записати шта означава правог филозофа, па ће рећи да је Питагора одредио почела, по којима је одређена философија, разликујући је од мудрости, говорећи како ниједан човјек није мудар, мислећи на слабост људске природе, ма колико био човјек, него је мудрац само онај који слиједећи начине и начин живота једнога мудраца може се назвати филозофом. А ова прича заправо потврђује основну мисао која је већ увријежена у овом ставу  Питагорином, да начин на који живите одређује правог мудраца а не оно што говорите, и  да су за правог филозофа потребни етос и патос. А прије свега потребна је она симпатетичка веза, она филиа. Дакле прави мудрац био би онај који има етос и патос, а овдје би ме Митрополит употпунио да је за правог философа потребан Христос, етос и патос. Ето то је прва филозофска абревијација митрополита Амфилохија“

Бесједништво као философска дисциплина

Ја мислим да та веза философије и теологије у дјелу и личности митрополита Амфилохија није нигдје израженија него у његовом бесједништву и бесједама. Многи од нас су први пут чули и о Богу и о многим стварима које нису могли нигдје наћи  управо из његових бесједа. Прва бесједа послије његовог устоличења за митрополита на Цетињу 30. децембра 1990. на степеницама испред Цетињског манастира и последња његова бесједа из октобра 2020. из болничке постеље чине онај духовни лук којим можемо повезати све оне силне  бесједе које се налазе у ових до сада четрдесет књига. Отац Радомир каже да ће их бити сто двадесет. Можете ли вјеровати? Дакле, што је наш покојни Пеђа Вукић говорио, да митрополит некад по пет бесједа у току једне Литургије одржи, али је имао онај светопавловски метод да се уподобљавао ономе коме говори. И његова прва ријеч испред Цетињског манастира када се обратио народу, рекао је: „ Ево мене и ево вас“ и она успоставља онај неопходни антрополошки захтјев достојан делфских пророчких заповијести, које су у темељу човјечанског најважнијег задатка, а то је сусрет човјека са човјеком, а тај ће сусрет поплочати оне улице којима ће проходити наше литије. И наставио је ријечима у истој бесједи: „Спремно је срце моје, каже пророк, и моје срце је спремно да заједно са вама обнављам своју душу“. Он није рекао: „Ја сам дошао да обнављам вашу душу“, већ своју, јер је већ у почетној инвокацији себе интимизовао са другима, а онда је наставио са ријечима, како је он рекао великога Његоша: „ Слобода нас је родила, шта има да се бојимо слободе“. Дакле, слобода и светиња. То је његово послање било, јер се прво морамо ослободити страха и освојити слободу. А он је попут апостола Павла на Ареопагу тако и на оном цетињском Ареопагу говорио као и апостол Павле о непознатом Богу, пошто су људи не само потиснули у својој подсвијести Бога, него су и заборавили на њега. Па им је зато рекао: „Да обнављам своју душу“ , јер душа се може обновити тек кад се ослободимо страха. Заробљен човјек не мисли на своју душу. Дакле слобода и светиња биле су његово послање које је од прве бесједе 1990., а причали су ми и када је био владика  у Банату, да се пео на кровове кућа, па је са крова бесједио. А бесједио је на такав начин, а то је и темељ оне последње његове бесједе коју је отац Никола Пејовић из болничке постеље снимио, гдје он каже негдје на средини, а заједничко првој и последњој бесједи је Његош, али он у тој последњој бесједи из болничке постеље каже: „Љубав је начело живота“. То је заправо оно што је породило све оне наше литије, не само оне од прошле године, већ све оне литије које су биле у сусретању сваки пут на службама Божијим са њим. Дакле, ја сам тада рекао на једној литији: „Кад се воле два бића кажемо да је љубав, али кад се воли међу собом цијели народ, кажемо то су литије. То није моја памет, то је искуство којим смо сви ми задојени од митрополита, зато што је он сусрећући нас преко ријечи, преко погледа, преко Литургијских Дарова, бесједио на различите начине. Само да подсјетим да су са митрополитом Амфилохијем заправо почеле те праве философске бесједе, сусрети философије и теологије, преко Кирилометодијевских дана, које је он много волио и пазио. И то је заправо тај сусрет философије и теологије, преко питања  о философији рата, о светости , о одговорности, па све до последњих. То је оно што је оставило дубок траг у нама.

Митрополит као учитељ

Ја бих се наслонио на оно што је професор Шијаковић рекао и он је добро детектовао то једно бјекство у манастир и друго бјекство из манастира, односно ту жеравичну тачку која спаја, али и раздваја светог Саву и Доситеја Обрадовића. Митрополит је особен по двије тачке педагошкога руководника, односно лика, личности учитеља, која није непозната у историји нашега монаштва. Најближа може да буде код светог Василија Великог, а основ чини да човјекољубље није дјело самоће, већ се мора провјерити и препустити у изложености другоме, а њу може достићи само онај ко свој живот и своју личност пренесе у ризигијалности. То би била нека политичка теологија. Зато је митрополит видио европску културу у дубокој кризи, самозатворену и самозаљубљену, будући да тај једнострани концепт разума, управо је то промовисано још од просвјетитељства, дакле да је превише ограничио схватање цијелог људског бића. А људског бића нема без те отворености без остатка другоме. Говорио је митрополит да се западна демократија, и то често, трансформише у демонократију, која рјечником, то су његове ријечи, мазне а празне политичке коректности намеће модел мишљења и живљења, опет његове ријечи, без душе и људсковине. И због тога је сматрао хитном потребом да се подржи и оваплоти у сваком тренутку живота онај Христов ум, који у једној философији живота развија христоцентричне погледе на свијет. Оне симболичне облике који се користе за превазилажење контигенције и сложености живота у перспективи вјечности. Није зато случајно да је своје најзначајније теолошке студије и увиде посветио исихазму, јер се одлика исихазма налази у отворености према свијету, у једној кенотичкој жељи за саможртвовањем, у једној неисцрпној спремности да се љубав прихвати у дијалогу, у интерперсоналној комуникацији, да се уведе у исихастички живот у Богу сваки човјек који је близу и који страда. Митрополит је заправо и обновио у нашој култури онај филокалијски идеал личности духовника који је у руском правоживљу познат као старчество. И ту је он јединствен, јер је у својој личности спојио и грчки, односно антички тип вјере, и руски, односно словенски, тип вјере. А срж овог педагошког учитељевања или страчества, ако хоћете идеала учитеља, је дијалог аскетског предања са свијетом и људима, да строгост личног аскетског начина живота који је митрополит практиковао цијелога живота мора бити освједочена у дијалогу са сваким човјеком кога је сретао, од оних цетињских стопера преко карневалских пјесника до оних благочестивих бакица, јер је његова служба била служба духовног учитеља, савјетника, састрадалника. Он је тако уводио свијет у манастир, а не манастир у свијет. И то је оно разликовање између светосавског и доситејевског пута које је митрополит тако оштро у оној књизи о Доситеју написао.