У оквиру 11. Трга од ћирилице, 20. августа, одржан је програм поводом јубилеја 430 година од Спаљивања часних моштију Светога Саве Српског. Због временских прилика, програм је одржан у храму Светог Спаса на Топлој.
У програму су учествовали: проф. др Зорица Никитовић из Бањалуке, маст. Радован Фемић из Београда и др Радован Калабић из Бијељине. Уредник вечери био је крстоносни протојереј Радомир Никчевић, а програм је водио ђакон Ненад Ковач.
Како је навела др Никитовић, „то је био осветнички чин Србима након битке код Сиска“, и покушај „да се спријечи ширење култа Савина, који је био захватио и муслимане, који су притицали светоме кивоту тражећи исцјељења“. Такође, у Банату је 1594. године подигнут устанак против Турака, у којем су Срби носили барјаке са ликом Св. Саве, а устанак је предводио Св. Теодор Вршачки, кога су Турци живога одерали.Тим чином не само да култ Светог Саве није угашен, већ је ојачан, примјећује др Никитовић и додаје да је тај догађај најприје описан и поменут у дубровачкој литератури. Чим је чуо за тај догађај описао га је пјесник Антун Сасин, „ер ждегоше славна Саву“, у пјесми „Разбоји од Турака“, док је Мавро Орбин у свом спису „Краљевство Словена“ записао да је тај чин извршен „по наређењу зликовца Синан-паше“, закључује др Никитовић. Даље примјећује да се култ Светога Саве у Далмацији чувао од 13. до 17. вијека, наводећи драмска дјела, пјесничка и друга знамења која то потврђују.
Он је подсјетио на начин поштовања Светога Саве од стране домаћих Срба, као и мухамеданаца и римокатолика.
„Историчари су упућени у српску етничку припадност римокатолика између ријеке Цетине и ријеке Бојане“ казује Фемић. „Узимајући у обзир чињеницу да је Св. Сава управљао хумском области, није нимало случајно што је прву српску епархију Растко Немањић основао у Стону“ закључује Фемић. Наводећи ријечи академика Милорада Екмечића, професор тумачи дубље разлоге за уништавање моштију Светога Саве, а то је „време када нису у употреби национални симболи, грбови, национална тробојка, која се појавила тек 1848. године, те умјесто тога, светитељи врше ту улогу“.
Професор Фемић је указао на знамења која сведоче поштовањаће Светога Саве у Црној Гори. Осим у богослужбеним књигама, помен св. Саве 1716. биљежи се у једном молитвенику, затим у једном писму црмничана паштровићима 1742. гдје новоде за Саву да је „утврдио вјеру и закон“, казује Фемић, наводећи даље примјере Петровића, помен у државном календару „Грлица“, покренутом 1835. године у којем је заступљен црквени календар у којем се налази Св. Сава архиепископ српски, који се празнично прославља.
Такође, у архивској грађи из друге половине 19. вијека у попису црквених празника које прославља црква у Црној Гори, незаобилазно је име Светога Саве, чија прослава је датирана за 14. јануар. На иницијативу књаза Данила Петровића, Савиндан је обиљежен први пут као школска слава на Цетињу 1856. године, указује професор Фемић и додаје да нико тако снажно није његовао култ Светога Саве и уздизао га на пијадестал, као књаз, односно краљ Никола први.“ То се могло осјетити такође кроз наставу и школски систем, јавну штампу и друге облике јавнога живота“ наводи професор. На страницама „Глас Црногорца“ и „Просвјета“, редовно су публиковани прилози у част и славу Светога Саве, као и извјештаји са светосавских прослава у школама. „На страницама ондашње штампе могуће је било пратити програм прославе Савиндана 1889. и1890. године“, казује Фемић.Овим, као и многим другим свједочанствима, професор Фемић је указао на значај култа Св. Саве у Црној Гори, а потом ријеч препустио др Радовану Калабићу, који је говорио на тему: „Спаљење часних моштију Светога Саве – покушај обесвећења“.
Подсјетивши на ријечи професора Слободана Јовановића, који је чин спаљења часних моштију Светога Саве дефинисао као покушај обесвећивања српског народа, др Калабић је закључио, да је то покушај одвајања српског народа од Христа и од Крста. Када Србе одвојите од Христа, онда имате једну масу која не познаје свој идентитет и „не може да се снаће у вртлозима и вихорима светске историје“ казује Калабић и додаје да је најприје потребно појаснити шта је уопште идентитет. Темељи српског идентитета су прије свега „светосавље и косовски завет, српски језик и српско ћирилично писмо, и све што се надограђује на тим темељима, у које спада и наша породична традиција и све друге традиције које се вековима у нашем народу чувају“, наводи Калабић. Узимајући у обзир те закључке, схватамо да чин спаљивања моштију Светога Саве, није учињен само да би се застрашили српски устаници из Баната, које је предводио епископ вршачки Теодор Несторовић. Тим чином је извршен покушај затирања свих свештених елемената наше културе, у личности Св. Саве, чији су лик устаници истицали у подигнутој побуни. Такву формулу спроводе сви потоњи непријатељи српског народа, задајући нам највеће ударце, на наше највеће хришћанске празнике, казује Калабић. Тако је било о Видовдану 1881. године, када Аустроугари захтјевају да Срби потпишу тајну конвенцију, један велеиздајнички документ, у којем се налазе четири тачке, које за циљ имају да се јединородна браћа преко Дрине, Саве и Дунава разбратиме, да се Кнежевина Србија не шири према Косову и Метохији, да нема ни милиметара заједничке границе са Црном Гором и последња тачка, да нема никакве односе са царском Русијом.
Наводећи такве и многе друге примјере из историје нашег народа, др Калабић потврђује тенденцију непријатеља да понизе српски народ о данима празновања великих хришћанских празника. Тако је било о Васкрсу 1941, када су Београд бомбардовале савезничке земље и опет о Вакскрсу 1999. године.
Извор: СПЦО топаљско-херцегновска</p
