У гостопримници Храма Светог Фјодора Ушакова на Дубрави, у уторак 9. септембра, одржана је промоција књиге „Рођен сам да вјерујем“, аутора Уроша Тихомировог Јоксимовића.
О књизи су поред аутора говорили протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски и протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. На самом почетку сабране је поздравио старјешина храма протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, изразивши захвалност аутору, који је упркос здравственим препрекама издвојио вријеме да их упозна са својом књигом и свједочењем Христа Васкрслога.
Услед болести церебралне парализе Урешева тјелесна моторика је сведена на минимум, због чега он књигу коју представља пише палцем лијеве руке, јединим дијелом тијела који може дјелимично контролисати. Поред свих недостатака тјелесних, Урош је духом потпуно ведар, свједочи љепоту живљења, а смисао живота види управо у свједочењу Христа Васкрслога који нас благосиља и снажи да носимо крст у овоме животу и припрема нас за Царство. У овој књизи пише о болима свог рода, о страдањима на Косову и Метохији, у разним погромима у НДХ, у Крајини, пише о јакој вјери српског народа и записује молитве које изговара за своје родитеље и своје ближње.
Говорећи о књизи, отац Дражен је упоредио са псалмима Давидовим у Светом писму, који имају ноту интензивне искрене молитве и непрестаног поуздања у Бога. Отац Никола је рекао нешто више о ауторовом животу и неизмјерној вољи коју покреће сила Божија, која се у немоћи показује савршеном. – У историји нашег рода имали смо много писмених и умних глава које су оставиле иза себе богато наслеђе, али писменијег палца једне руке који ствара и исписује оваква дјела никад нисмо, закључује отац Никола.
На самом крају вечери сабранима се обратио аутор говорећи о свом животу, породици, пријатељима и живоме Богу, који га радују и покрећу на свако богоугодно дјело. Истинска и непролазна радост, која је за њега непрестана инспирација, јесте сусрет са живим Богом и бестјелесним анђелаким силама, под сводовима манастирског храма у Ђурђевим Ступовима. О том сусрету, као и цјелокупном животу, кроз опитну призму живог односа са Богом и ближњима аутор говори у овој књизи.
Вашој пажњи препоручујемо видео запис ове вечери, а у наставку слиједи текст који је аутор припремио и који је прочитан на почетку ове вечери.
Помаже Бог!
Уважени оче Обрене, оче Никола, старјешино храма Христовог Васкрсења у Подгорици, оче Дражене који вечерас преносите благослове Његовог високопреосвештенства Митрополита захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, чланови моје породице, браћо и сестре у Христу.
Благодарим Светом Фјодору што сам у његовом храму у Херцег Новом, где сам са породицом провео године и године.
Човек je велик не оним што има вeћ оним што јe претрпео, а како каже Свети Владика Николај Велимировић није богат онај што има, него онај што има Бога у себи.
Књига „Рођен сам да вјерујем“ пред вама, објављена је у издању Српске књижевне задруге Српског националног савеза, на челу са др Момчилом Вуксановићем и књижевником Будимиром Дубаком. Она је прич „Доброг дечака из Југовина“, како ме назвао господин Никола Апостоловић који је написао предговор. О дечаку који није роптао због стања церебралне парализе које је живот испред мене ставио, већ узео свој крст који ми је Господ по премудростима својим подарио и казао крени за мном.
Велики руски писац Толстој каже: „Ако осећаш своју бол, значи да си жив, а ако осећаш туђу бол, значи да си човек“.
У овој књизи пишем о болима свог рода, о страдањима на Косову и Метохији, у Хрватској, пишем о јакој вери српског народа.
Записујем молитве које изговарам за своје родитеље, оца Тихомира и мајку Јелену, који се уз Божију помоћ боре за мене. Свака та исписана молитва је заквашена бистром сузом која није суза бола и очајања већ искрене побожности. У поглављу „Богомоље“ остављам записе о посети Руској цркви у Београду, Храму Светог Саве и осталим богомољама које сам посећивао и у којима сам се радовао. У поглављу „Чувари вере“ кроз писану реч изражавам своју љубав према Светом оцу Јустину и оцу Тадеју јер сам вођен његовим речима „Какве су ти мисли, такав ти је живот“. Говорим о мудрим владикама и оцима наше Цркве, који су чували нашу веру тешким временима, какви су Митрополит Амфилохије, Патријарх Павле и као такви задужили су нас у њиховим мисионарским животима. Пишем Светом Василију Острошком јер ме он молитвом својом чува на трновитом путу до рајских висина.
Књига је штампана по благослову Епископа будимљанско-никшићког господина Методија, којије по милости Божијој на редовном заседању Светог архиерејског синода Српске православне цркве изабран за Митрополита будимљанско-никшићког, коме од срца желим да га Бог дарује светим својим црквама и храмовима на многаја и благаја лета. Његове речи подршке и вере упућене мени памтићу за живота: „Иди путем своје писмености, немој слушати друге, а поготово не оне са диоптријом на својој души“.
Књига је посвећена мојој сестри, Сари, која ме својом смиреношћу учи лекцији да ћемо само тако постати још милији Богу и његовој Мајци Пресветој Богородици. Она је жив пример трпљења јер је трпела због мене у нади да hе ми бити боље. Молим вас велики аплауз за моју храбру, лепу и племениту сестру Сару коју ми је Господ баш такву створио да носи крст свог брата.
Желим да вам кажем да мени вера није наметнута и да је једини пут љубав и истина, а од како сам то сазнао ја живим у истини и љубави мојих родитеља и сестре. Убеђен сам да се све што се дешава, дешава по Божијој вољи, а онда нам Бог пошаље неког ко нам даје снагу и вољу за борбу. Давно је Митрополит Амфилохије рекао да су знакови свугде, само их треба препознати. Овај траг моје писане речи која је овде испред вас, неко ће да доживи на један, неко на други начин, али је књига траг моје вере која ми је најпотребнија.
Људи су највеће благо дато од Бога, живим живот и ова је књига сведочанство живота и вере. Сањам, полетим и ризикујем, али увек верујем. Физички ограничен у много чему ја хоћу да надјачам препреке. Истрајаћу у својим жељама, јер ништа није јаче од жеље. Сједињење са Христом је једина права авантура на коју смо позвани и која је неописива и несагледива у пространствима бескраја.
„Истина је као Сунце, њу не можеш да сакријеш“ рекао је Достојевски, а само ћe Христос унапредити наше биће у пуноћи и лепоти. Само тада наши дарови ћe заблистати и појавити се као непоновљиви јединствени печат. На крају, желим да вам кажем да је било потребно време исписати све ово. Оно што би неко написао за много краће време, ја напишем за две године. Пишем палцем леве руке док куцам на телефону, али ме једна мисао никада није напустила: „Сила Божија се кроз људске немоћи појављује.“ Моја је душа јеванђељска и желим да останем у духу отаца Симеона Мироточивог и Светог Саве. Свет без Цркве не постоји, односно, нема смисла како каже Патријарх српски Порфирије. Писао сам ову књигу једноставношћу детета, тако ћу и наставити у будуће у својим делима, јер Господ је рекао: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Хвала вам на пажњи и нека вас све Господ благослови. Амин.
Извор: СПЦО топаљско-херцегновска
