У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, у петак 14. јуна свечано је отварена изложба и представљена монографија посвећена Василију Михајловичу Андросову – чувеном архитекти који је пројектовао преко 60 храмова широм простора бивше Југославије.
Ово вече је организовано од стране Митрополије црногорско-приморске, братства Саборног храма Христовог Васкрсења, као и Хералдичког клуба из Београда.
Током вечери говорили су: Протојереј Никола Пејовић, старјешина Храма, Директор Хералдичког Клуба из Београда господин Стеван Мићић као и др Зоран Недељковић, управник библиотеке српске Патријаршије.
Поздрављајући госте отац Никола Пејовић је рекао да му је част што вечерас говоримо о једном од најплоднијих архитеката на пољу црквене архитектуре руском емигранту Василију Андросову.
„Овакве вечери можда неће наићи на неко велико интересовање и напунити салу али ће свакако оставити трага на све оне који буду изразили жељу да погледају ову изложбу. Морам признати да ми до појаве ове монографије није било познато какво је и колико дјело архитекте Андросова. Он и Краснов су заиста оставили дубак и неизбрисив траг у области архитектуре, нарочито црквене. Када сам прошлог мјесеца са нашим Хором посјетио Крф, у оквиру манифестације „Дани српства на Крфу“ имали смо прилику да служимо Свету Литургију у спомен костурници на острву Видо. Тада сам сазнао да је она изграђена по нацртима Краснова 1938. године, а из ове монографије сам видио да је и пар година прије Краснова, Андросов радио на нацртима и пројектовању ове костурнице које није реализовано“, казао је отац Никола и додао да је та чињеница важна јер показује колико је Андросов цијелог себе уносио у ове значајне пројекте не само кроз дар цртања него својим интересовањем и љубављу према српском народу ушао у дубону бића нашег народа.
“ Учествујући на Сретењским сусретима у Карловачкој богословији у фебруару ове године присуствовао сам промоцији књиге „Српски Руси“ која говори о руској интелигенцији која је дошла у Србију након Октобарске револуције. Тада сам чуо за многе руске научнике, професоре, докторе, пјеснике, духовнике и схватио како је то била награда Српском народу након преживљене голготе и великог страдања у Првом свјетском рату. Ти људи су своја знања и искуства стечена у царској Русији уткали у обнову Србије и питање је како би све изгледало да није њих било“, истакао је отац Никола и још једном заблагодарио учесницима и издавачима на труду јер је обавеза свих нас да се подсјећамо и да никад не заборавимо доброчинства овако великих људи, као што је архитекта Андросов који је пројектовао за двадесет година преко 60 цркава у готово свим крајевима гдје живи српски народ, од Београда, Лесковца, Приштине, до Сплита и нашег приморја и цркве Светог Саве у Тивту.
Др Зоран Недељковић истакао је да је Руска емиграција условљена Октобарском револуцијом својим талентима и својим знањем унаприједили многе области нашег друштвеног, просветног, научног, културног живота у чему ни архитекта Василиј аандрисов није био изузетак:
,,Што се тиче монографије, хтео бих да кажем да су сеобе увек болне и многи тако припадници нама братског и истоверног Руског народа у тим тешким временима октобарске револуције, нарочито оног террора после октобарске револуције, нашли су утучиште у Србији, где су наставили да живе, да стварају, да се радују, али никада довољно исцељени од бола одласка из отаџбине. У тим времењима они су својим талентима и својим знањему унапредили многе области нашег друштвеног, просветног, научног, културног живота. Међу њима свакако значено место за узима архитекта Василије Михајловић Андросов”.
,,Библиотека Српске Патриаршије у издању овог вредног дела и ове вредне монографије учествује као саиздавач. Идејни творац ове вредне манографије јесте наш уважени архитекта и директор угледног хералдичког клуба Београд, господин Стеван Мичић”. – рекао је господин Недељковић.
Архитекта Стеван Мићић и директор Хералдичког клуба из Београда нагласио је да је овај догађај покушај одговорити једном значајном задатку а то је покушај отргнути из заборава лик и дјело архитекте Василија Михајловича Андросова:
,,Пред нама је догађај који по својој природи зачиње покушај да одговори значајном задатку, да прикаже и обележи и коначно отргне из заборава и да обелодани дело архитекте Василија Михајловича Андросова, човека који је својим прегнућем убухватио знанања многих, својим делом надишао постављени му циљ, својим талентом померио границе, а снагом своје вере која му даде вољу у изгарању дошавши у нашу земљу после доживљене животне трагедије човека и изгнаника истргнутог из живота, оствари своје послушање неимара грандиозних домета и про је најважније да нам покаже пут посвећеног човека”.
Он је у наставку истакао да је на Андросова снажан утицај имала и древна Византија у аспектима духовности, науци и уметности и филозофији:
,,У нашем скромном покушају да овим омажом осветлимо све аспекте деловања архитекте Василија Михалович Андросова, пролазимо кроз калајдоскоп приказа пројеката и објеката овог уметника, инжењера и надасве креативног ерудите, инспирисаног традицијом који је свој талент окрунио опусом достојним дивљења. И не само то, већ одакле (њему) све то? Ишчезла византија, можда мало заборављена, али ипак оставила је траг дубок све до данашњих дана у схватањима као и у духовности, науци и уметности и филозофији, код свих народа, који су примили њено наслеђе обећања и јемства за будућност”.
,,Истражујући његове достигнуте домете у концепту задатог, у исказу програмског рјешења, у надахнућу естетског захвата форми и минуциозности и префињености детаља орнаменталне пластике, филигранског ткања која опчињава око у свој тој разноврсности утисака, отвара нам се увид у унутрашњи свет ствараоца, у богатство и дубину његове спознаје, размах преданости у раду, виртуозност којом плени и осликава лик човека, несебичног и племенитог у чину предаје створеног посвећеног у љубави према Христу. Сматрамо да смо испунили дужност која дуго није била испуњена у погледу овог човека, хвала вам”. – поручио је на крају архитекта Стеван Мићић.
Василиј Михајлович Андросов (рус. Василий Михайлович Андросов ; Одеса, 6. јун 1873 — 13. септембар 1944, Београд) био је руски архитекта. Пројектовао је преко шездесет цркава широм бивше Југославије, многа спомен-обиљежја и јавне грађевине. Дао је значајан допринос обнови националног стила у српској међуратној архитектури. Један је од најплоднијих стваралаца у области црквеног градитељства.
Инспирацију је црпио из српског средњовјековног неимарства, изградивши сопствени израз заснован на стилизацији мотива преузетих из богате традиције, прилагођених новим потребама. Одликован је Орденом св. Саве III реда.
Изложба ће бити отворена до 28. јуна.
Борис Мусић
