У суботу 24. фебрауара 2024. године, одржана је промоција првог броја часописа „Брђанска земља“, образника за историју, културу, вјеру и умјетност Бјелопавлића и Брда у великој сали Центра за културу у Даниловграду. Часопис „Брђанска земља” основали су чланови Удружења Бјелопавлића ,,Бијели Павле” и њихови пријатељи.
Главни уредник часописа је протојереј-ставрофор проф. др Борис Б. Брајовић, а редакцију чине: Милорад Дуди Кадић, Милан Стојовић, Здравко Гавриловић, Перо Радоњић, Данило Јовановић, Миљан Станишић, проф. др Светислав Поповић, проф. др Горан Радоњић, мр Жељко Вујадиновић и Станко Јовановић.
На промоцији првог броја часописа „Брђанска земља“ су говорили: протојереј-ставрофор проф. др Борис Б. Брајовић и протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, Данило Јовановић, Милан Стојовић, Милорад Бошковић, проф. др Светислав Поповић. У програму промоције наступила је и стихове рецитовала Јована Секулић, а наступио је и гуслар Миленко Калезић.
Протојереј-ставрофор проф. др Борис Б. Брајовић казао је да је часопис покренут како би одговорио на питање: шта је Брђанска земља и ко су Брђани?
Промоцији су присуствовали међу бројним званицама и публиком протојереј Предраг Шћепановић архијерејски намјесник даниловградски, протојереј Жељко Ћалић, парох даниловградски, предсједник Црне Горе Јаков Милатовић, предсједник Општине Даниловград Александар Гргуровић, предсједник СО Даниловград Предраг Пајовић, потпредсједници Марија Радоњић и Бојан Павићевић, предсједница СО Главног града Јелена Боровинић Бојовић, државни секретар у Министарству просвете Драган Бојовић, директор Гимназије Петар Први Петровић Његош из Даниловграда проф Милоје Аранитовић, директор Православне Гимназије „Свети Сава“ из Подгорице проф. Југослав Благојевић и велики број грађана.
Александар Вујовић,
уредник Катихетског програма Радио Светигоре
и професор Богословије Светог Петра Цетињског
Протојереј-ставрофор Обрен Јовановић: Образник „Брђанска земља“ је у себи сабрао разнородна богатства, јесте свједок, и црно на бијело чувар онога што је било, а отуда и залог онога што јесте и што ће бити.“
Часни оци, драга браћо и сестре, господо хришћанска,
Велика ми је радост што смо се вечерас окупили овако лијепим поводом – није мала ствар када један крај добије свој Образник за историју, културу, вјеру и умјетност. Удружење Бјелопавлића „Бијели Павле”,надахнуто љубављу према своме родноме крају, успјело је у том подухвату, и уз велико прегалаштво, на челу са о. Борисом Брајовићем, на свјетлост дана изнијело први број једног таквог образника – пред нама је „Брђанска земља”.
Овај Образник је у себи сабрао разнородна богатства која су у Бјелопавлићима изњедрена и сачувана од праисторијског доба до наших дана, течиталац може да се свеобухватно упозна са историјом, културом и духовношћу овога краја.
Оно што је на мене лично оставило велики утисак јесте да нема прилога, без обзира на тему коју обрађује, нема малтене стране на којој се не помиње Бог, Црква, Часни крст, светиња, икона, манастир, Св. Сава, Св. Арсеније, Св. Василије, митрополит, свештеник, игуман, литија… То нам показује да је овај народ прије свега живио и стварао у духу свете православне вјере,да је она била камен темељац ове брђанске земље и сваког њеног прегнућа.
Континуитет те свете православне вјере у овоме крају траје од раних вјекова хришћанства – ми Бјелопавлићи, вјерна чеда Српске Православне Цркве, наследници смотога етоса,у њега смо унијели своје особите црте, украсили га сопственим талентима и тако смо изњедрили све оно што нам овај Образник предочава.
Имајући то у виду, ја бих се вечерас осврнуо управо на то духовно наслеђе, које имамо благослов да чувамо и унапређујемо.
Оно што прво човјеку падне на ум када је о духовном наслеђу ријеч, јесте да мало који крај може да се похвали тиме да на тако малом простору чува толико великих светиња. У исто вријеме, када размишљам о светињама које Бјелопавлићи чувају не могу да се отмем утиску да је Бог, сабирајући их са разних страна у овај крај, по промислу своме прије свега имао намјеру да оне у вјековима који долазе послуже као чувари саборности и јединства. Тако нам је Св. Арсеније, ученик свесрпског просветитеља Саве и његов наследник на архиепископској катедри, дошао из Срема и из Пећи, Св. Исаија из Оногошта, Св. Василије нам је, преко Свете Горе, дошао из Херцеговине, Св. Стефан из Жупскога племена… Њима се потом придружује једно дијете подострошког краја – Св. новомученик Станко, а онда и свештеномученици, пострадали са СветимМитрополитом Јоаникијем: ЉубомирЈововић, Михаило Драговић, Никица Јововић, Томаш Николић, Крсто Павићевић, Нико Павићевић, Савић Поповић… Међу њима и Павле Павићевић– игуман манастира Ждребаоника. Ни након ослобођења страдање није престало – мученички су за Христа и свету правослану вјеру од нових поратних власти пострадали Божо Пешић, пострижник Пећке патријаршије, којему, нажалост, монашко име није сачувано и Гавро Перовић… Уз ове поменуте свештеномученике, у том златном низустоје и многи новомученици из народа Божјега…
Чували су Бјелопавлићи у своје вријеме у Острогу и мошти Св. Стефана Првовјенчаног, брата Св. Саве ,онда када их је требало спасити од зулумћара у току Великога рата (од 1914. до 1919). Да поменемо и то да је манастир Острогод почетка Другог свјетског рата, па све до 1951 – када су их комунистичке власти отеле, чувао и три велике хришћанске светиње – дио Часнога Крста, руку Св. Јована Претече и Филеримску икону Пресвете Богородице…
Дакле, видимо како је Бог својом премудром педагогијом чувао народ овога краја да његова вјера остане права и аутентична, а то значи свеобухватна и саборна, а никако локална и парцијална…
Манастири и цркве у којима се чувају ове светиње су били вјековни стожери и сабиралишта,у њима су се одигравали најзначајнији догађаји и доносиле најважније одлуке за живот овога народа. Традиционални сабори о Госпођиндану и празнику Св. Арсенија у Ждребаонику и о Тројичиндану и празнику Св. Василија у Острогу били су и остали најзначајнији духовни догађаји у годишњем кругу.
Овај је народ знао да поштује те своје светиње, и када се год њих држаоживио је благословено. У то вријеме није се морало ићи на судове за сваку ствар, било је довољна заклетва пред моштима Св. Василија или Св. Арсенија… Колико је народу светиња била важна показује и следећи догађај. Пренос моштију Св. Арсенија у Косијерево народ је тешко поднио, и чим су му се нашле, стицајем историјских околности, ближе – у манастиру Острогу, није часио. Чак ни не чекајући одобрење виших црквених власти, виђенији људи Бјелопавлића су се окупили и одлучили да своју светињу, како су они то сматрали, врате у свој крај. Светом Арсенију тај њихов двиг није био мрзан – напротив – дао се светац лако вратити, а у Ждребаонику је дочекан царски, од стране више од 10.000 душа…Како стоји у аутентичном опису дочека моштију: „Сријетање мошти Св. Арсенија извршило се на свечан начин. Пет свештеника у одеждама, ђаци основних школа, пола чете војника подоружјем, грађанство обојега пола, сретосмо Светитеља под Орју Луку. Поворка се кретала у добром реду а уз звоњење звона дотичних црква, до манастира Ждребаоника и мошти су намјештене у цркви на оном мјесту са којег су 1884. год. дигнуте биле”.
Морамо овдје поменути и Св. Петра Цетињскога, који је једну од најважнијих битака за ослобођење Црне Горе и Брда извојевао управо у Бјелопавлићима – на Мартинићима, када се, уз Божију помоћ, на најљепшиначин пројавила снага јединства и братске слоге…
Али, као и свуда, и овдје је долазило понекад до отуђења од светиње, вјере и отачких предања. Једно од најдужих и најболнијих таквих отуђења било је оно поратно,када се чинило да је то – то, да се више никада неће народ свијати око светиње… Светиње су запустјеле – празне и заборављене живјеле су свој скривени молитвени живот захваљујући малобројним вјерним душама које су уз њих остале… Но, како каже псалмопојац – обновиће се као орла младост моја – обновила се њихова слава веома брзо. Јер овај народ Божији, накалемљен једном на животодавну лозу, није се могао задовољити тумарањем по њивама глади – брзоје завапио за хљебом живота.
И Бог је препознао тај вапај и тај жар док је он још тињао скривено у душама – да би му помогао да се разгори послао је своје нове апостоле, ревнитеље и трудбенике спасења. И то опет са разних страна. Велику улогу, можемо рећи и да је био претеча те духовне обнове у проповиједи Васкрслог Христа младим душама овога града, имао је сада блажене успомене отац Јоил. Потом нам Бог доводи, при крају 80-тих година прошлога вијека, светога старца блажене успомене – игумана Лазара, пиперског и острошког, светогорског подвижника кога је красило неуморно трудољубље, братољубље и прије свега и изнад свега непрекидна молитва… Он је својом љубављу и христоподобном харизмом око себе почео да окупља младе душе жељне Божије истине и спасења.
А онда се свија коло светих и богочежњивих душа које попуњавају запустјеле светиње, и то не само попуњавају, него и препуњавају, како није било до тада никада у Бјелопавлићима виђено. То се коло свија окомитрополита Амфилохија, који долази на Трон цетињских митрополита 1990. год.Ту прије свега мислим на сестре монахиње окупљене под материнским скутом игуманије Јустине – а сви добро знамо да се њена материнска брига, и њихова сестринска, простиру много изван манастирских зидова, и колико је значајно и драгоцјено њихово присуство међу нама. Потом, наравно, и на дивне свештенике који су задњих неколико деценија службовали и службују до данашњих дана у овом крају као прави народни пастири и Христови свједоци.
О значају блаженопочившег Митрополита Амфилохија када је у питању духовна обнова овога краја излишно је и говорити – сви смо ми свједоци тога. Нема храма ни црквишта у Бјелопавлићима које овај пастир добри није обишао и у којима није служио Св. литургију, обнављајући и утврђујући онај саборни православни дух о којем сам говорио. Захваљујући том прегалаштву и васељенској личности нашега Митрополита Амфилохија, Бјелопавлићке светињесу походили патријарси српски, блажене успомене Павле и Иринеј, а онда и васељенски патријарх Вартоломеј, руски Алексеј, јерусалимски Теофил, антиохијски Петар VII, архиепископи Јеладе Христодул и Јероним, и низ других црквених великодостојника. Недавно, прегалаштвом Митрополита Јоаникија,ман. Острог је посјетио Свјатјејши патријарх српски Порфирије, митрополит Крфа Нектарије као и многи други јерарси Православне Цркве.
То разгранато и разлистано духовно дрво, подмлађено молитвама и старих и нових светих, родило је дивним плодовима. Овај крај изњедрио је у задњих пар деценија једног архијереја, десетак свештеника, неколико монаха и монахиња, дипломираних теолога, богослова…
Најочигледнији плод духовне обнове су свакако биле литије за одбрану светиња, током којих се и у Бјелопавлићима, каоуосталом и у читавој Црној Гори, пројавила опипљива благодат Божија, која се као покров спустила на сав народ у њима окупљен и све нас чувала и руководила до благословене побједе – светиње су одбрањене!
Као круна свог тог прегалаштва у нашем граду коначно ниче саборни храм посвећен Св. Петки – заштитници Бјелопавлића, симбол и потврда јединства и истрајности у вјери отачкој.
Свакако да су најопипљивији и најљепши плод духовне обнове жива Црква –бјелопавлићки храмови пуни вјерног народа. Вјерујем да су они исто толико, ако не и више, вријеме ће показати – залог будуће истрајности и вјерности светом православљу, светосављу, и свим оним добрима које су нам наши свети преци оставили у аманет.
И овај Образник јесте свједок, и црно на бијело чувар онога што је било, а отуда и залог онога што јесте и што ће бити. Зато од срца честитам свима који су на њему вриједно и са љубављу радили, и желим и њима и свима нама да још пуно његових издања дочекамо.
Молитве свих Светих чије се мошти чувају у Бјелопавлићима нека буду са свима вама.
Ријеч протојереја–ставрофора Обрена Јовановића на представљању образника „Брђанска земља”, Даниловград, 24. фебруар 2023.
