У суботу 14. јула 2024. године, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, под покровитељством Општине Никшић, одржана је промоција књиге зборника духовне поезије „Витлејемска ружа“ у ЈУ “Захумље” у Никшићу.
На промоцији Зборника духовне поезије “Витлејемска ружа”, говорили су Јован Стриковић у име предсједника Општине Никшић Марка Ковачевића, проф. Весна Јосиповић, др. Саша Зејак, г. Милан Рајовић, Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског. Модератор ове духовне вечери у ЈУ “Захумље” била је Дарија Дуловић Маџгаљ.
У току промоције своје стихове казивали су пјесници Милева Гојковић, Душка Контић, Славка Божовић, Дејан Д. Дашић.
Зборник духовне поезије „Витлејемска ружа“ изашао је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Методија. Издавачи су Удружење књижевника и умјетника „Зенит“ из Подгорице и Дубравка Џинкић.
Главни и одговорни уредник Зборника „Витлејемска ружа“ је професор хаџи Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре.
Зборник је препоручио протојереј мр Предраг Шћепановић.
Лектуру, коректуру и припрему Зборника, урадили су Милан М. Рајовић и Синиша М. Ашанин, који је осмислио и урадио дизајн корица. Зборник је штампан у Studiu Mouse у Подгорици.
Књига ће бити представљена у наредном периоду на промоцијама и културним догађајима и манифестацијама у градовима широм Црне Горе, Србије, Републике Српске и региона.
ВИТЛЕЈЕМСКОЈ РУЖИ
Хвала Богу што смо вечерас овдје, јер сви ми на свој начин учествујемо у представљању овог писаног дјела, односно заједничаримо у прослављању човјекове креације, као посебног и узвишеног дара, којим се човјек уподобљава своме Творцу.
Ријеч – која је била у почетку свега, посијала је смисао свему створеноме, кроз најљепше жито – словесна слова, која од постанка обогатише све и свакога. Прва ријеч је записала себе у свима нама и она се само излива односно претаче на папир односно књигу. Чиста мисао односно чисто срце дозвољава да те ријечу происходе чисте и неоскврњене, јер се у њему не налазе никакве препреке, које би спутавале исхођење ријечи. Као такве оне су живи опис онога што је у човјеку изнутра, оне су ДНК његових мисли и огледало његове душе. Што је човјек чистијега ума, он има већи стваралачки потенцијал, који – као и свака креација, служи и за њега и да га подијели са другима. Задржавати дар креације искључиво и само за себе, је равно закопавању таланата, будући да „Дух дише гдје хоће“ и никада не можемо знати да ли ће нека ријеч потакнути некога, на слично размишљање односно дјело. Не знамо како ће нечије срце прихватити изнесену поуку или љубав, која је садржана у неком дијелу или опису књиге. Свакако – све се своди на заједницу чисте љубави и чистих изговорених или прећутаних ријечи.
Прећутана ријеч и даље постоји и остаје да се изрекне у другоме времену. Не би ни ваљало, нити је то могуће да се одједном изрекну све ријечи. И опет се ту види да је ријеч неограничена, надвремена, да није са овога свијета и да има недокучиву „мјеру раста висине Највишег“. Тако је ово дјело један пресјек стања ријечи, које говори многима о много чему. Многи свакако не значе сви, јер неко „има уши да чује, али не чује“ али свакако -свако добро штиво има добру публику.
Због тих тако рећи добрих се и стварају дјела, да се са њима подијеле, да укријепе вјечиту жеђ човјека за истраживањем новога, за знањем, за тражењем оних ријечи, које ће потакнути унутрашњи осјећај миомириса благодати. Онога мириса душе који се само може успоредити са природом руже и то оне руже која је принешена уз колијевку Богомладенца.
Ружа је симбол свега цвијећа и најљепши изданак Божије баште. Тако је и ова збирка поезије – Витлејемска ружа саткана од најљепших поетских латица, које имају снагу молитве, као најузвишенијег облика ријечи. Текст књиге – љубаван и страшан. Заносан и отрежњавајући. Бременит и нетежак. Текст који један народ у једном времену може подарити своме Оцу и Судији.
Значај ове књиге је толики да га могу упоредити са значајем епске поезије у нашем народу и то духовне епске поезије. На једном мјесту обједињена душа и тијело српског народа, његова трагања, његови свеци и јунаци, његово битије и његов Бог! Хвала приређивачу и ауторима пјесама који су најискреније дјелове своје душе изнијели пред свој народ, признавајући Бога пред свима, славословећи га, скрушавајући се пред њим и тражећи милост за себе и свој народ.
Овдје не треба говорити ни о коме посебно, довољно је рећи СРПСКИ ПЈЕСНИК јер је ово примјер поетике једног народа у најпунијем облику. Можда и најсавршенијем до сада. Узвишено је припадати српском народу, који је одгојио овакве умјетнике ријечи, од којих морам споменути нашег Митрополита Амфилохија, који у пјесми говори да чека „ријеч речитију од громова у бури“. Та ријеч је и ова књига у бури поднебесја у којој се врлине подвргавају руглу, у којој се љубав замјењује страстима у којој се човјек изједначава са нижим створењима. Она је поетска нафора у испруженој српској руци, која се нуди свима, цјелебно и без тражења ичега за узврат. Пјесници су тај дар бесплатно добили и бесплатно га нуде свима – како се каже у тропару бесребреника „Туне пријасте, туне дадите нам.“ Стога, гријех би био одбити овакав дар и кроз њега не прочистити душу и видјети да смо још увијек народ Божији. Јер, сјећам се једном на литији у Никшићу, када је Митрополит Амфилохије рекао – „Да се пазимо, јер се може десити да више не будемо народ Божији.“
У овој књизи је обухваћено све, сваки аспект човјековог живота: његов однос према себи, према другима, према природи, према свему видљивом и невидљивом. И посебно његов синовски однос према Богу и његовим угодницима. Витлејемска ружа је мало српско „Оче наш“ јер се у тој архимолитви налази све оно што је битно за човјека. Пјесници се обраћају своме Оцу, светкују га, чекају Царство Његово, повињавају се Његовој вољи, искају хљеб небески, траже опроштај и кајање и избаљење од злога, предвођени својим Митрополитом.
Слава Богу што нам је подарио овакве пјеснике и хвала Богу што је на српској земљи засадио Витлејемску ружу, да је наш народ залива љубављу, све докле је Бог са свима нама не пресели у њену небеску постојбину.
Саша Зејак
