Светом Литургијом, резањем славског колача и славском трепезом љубави, 27. септембра 2022. љета Господњег, у острошкој светињи торжествено је прослављен празник Воздвижења Часног Крста – Крстовдан, храмовна слава једне од цркава у Горњем Острогу, коју је за свог живота подигао и украсио Свети Василије Острошки Чудотворац.
Светом службом Божијом началствовао је острошки игуман архимандрит Сергије, а саслуживали су му: архимандрити Мирон, острошки сабрат и Јеротеј, игуман манастира Глоговац у Епархији бихаћко-петровачкој; острошка сабраћа: протосинђел Илија и јерођакони Владимир и Роман; протојереји: Шпиро Живковић морињски парох и Радмило Чизмовић пјешивачки парох; јереји: Драган Слијепчевић из Бањалучке епархије и Слободан Радојевић рожајски парох.
Богоугодним појањем одговарала су острошка братија, уз молитвнео учешће свештенства, монаштва и вјерног народа.
Послије читања зачала из Светог Јеванђеља о страшном Христовом страдању на крсту, сабранима је бедјесио игуман Сергије.
– Прослављамо данашњи празник у овој великој светињи коју подиже сам Свети Василије, читајући ово Свето Јавнђеље, али не само читајући, него живјећи по њему. Он је врло добро знао као што су знали и сви свети, да без крста Христовог нема спасења. Честица крста Христовог налази на Цетињу, у Митрополији, гдје се људи поклањају крсту Христовом. Каква част и благослов за нашу епархију, нашу Цркву, наш народ. Тај Крст, на коме је сам наш Исус Христос јесу врата нашег спасења. Господ Исус Христос на дрвету би разапет, рашири руке, принесе себе као жртву помирења, принесе сам Себе за спасење рода људског. Из тог разлога је и узео људску природу, људско тијело, да би је божанском силом освештао и дао јој потенцијал васкрсења – бесједио је о. Сергије.
Острошки игуман је казао да узети крст свој значи преломити у себи сваку сумњу, отворити себе за Бога, за вјечност.
– Понтије Пилат, чувши да је Он Син Божији побоја се већма. Међутим поколебао га је страх од власти, страх за своју позицију, страх за егизстенцију, шта ће бити са њим ако се опредијели да Га пусти, а ови који траже да се разапне рекли да ко се прави царем није пријатељ Пилатовом цару који га је ту поставио. Он онда каже да је боље да разапне Праведника и да се сам спаси, него да повјерује у Његове ријечи. А срце му се ломило, коме не би, гледајући Јагње Божије, гледајући Онога који никаквога гријеха не начини, како га сујета, завист и злоба оптужује и ставља на осуђеничку клупу. Зато на првом мјесту треба да преломимо, јесмо ли се опредијелили за Господа Бога, правду Његову, за истину Божију, или ћемо угађати својим страстима, гордости, сујети и свему што нас одваја од истине и од правде – рекао је о. Сергије.
Свети оци кажу да је пут спасења кроз свете тајне и кроз свете врлине, подсјетио је о. Сергије.
– Ми морамо имати вјеру на првом мјесту, љубав према Богу и према ближњем и наду у Њега, тако да себе опредијелимо за Јеванђеље, за Бога, за истину и правду Божију. Потом свој живот треба да освештамо светим тајнама, крштењем, светим причешћем, исповијешћу, покајањем, браком да се побиједи гријех блуда, и другим светим тајнама које су дате као средства за освећење нашег живота, е то су начини како се узима крст свој – поручио је о. Сергије.
Данас се сјећамо догађаја када је Царица Јелена пронашла Часни крст у Јерусалиму, истакао је о. Сергије и оцијенио како је то страшан догађај.
– Царица Јелена кад је дошла у Јерусалим, Часни крст је био закопан на сметлишту заједно са друга два крста на којима су били разапети разбојници. Није могла да нађе други начин, бацала је дукате на сметлиште, да би народ тражећи дукате дошао до Часног крста. Кад су извађени крстови било је велико питање који је од три крста Крст Христов. По Божијем промислу туда је пролазила погребна поворка и они су спуштали крстове на мртваца и кад је крст Христов додирнуо ковчег, мртвац је вакрснуо и тада су узети и чавли са тога Крста који су били закуцани. Касније је тај крст раздијељен из великог поштовања и љубави по читавом својету, па је и до нас дошла једна повећа честица која је велики благослов, али и велика обавеза да будемо ученици Христови и сљедбеници и носиоци крста Његовог, а то је заправо најлакше ако вјерујемо – рекао је о. Сергије.
Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу пипремали, примили су Свето Причешће.
На крају Литургије саслужитељи су благосиљали и пререзали славски колач, који су поводом храмовне славе, а у част Воздвижења Часног крста Господњег припремила острошка братија.
Цркву Часног Крста подигао је настојатељ острошког манастира јеромонах Исаија 1665. године са благословом Св. Василија Острошког. Као и црква Ваведења Пресвете Богородице живописана је 1667. године. У опширном натпису изнад врата, на западном зиду, пише да је осликавање благословио захумски митрополит кир Василије, однсоно Свети Василије. Као ктитор који се старао о градњи и живописању, помиње се игуман, јеромонах Исаија, из Оногошта из села Попа. Фреске су вјешто прилагођене скученом н неправилном простору зидова. Декорацију цркве радио је мајстор Радул, један од најплоднијих сликара тога времена.
Извор: манастир Острог
