У дану када православна Црква прославља увођење Пресвете Богородице у Јерусалимски храм, у храму Светог Јована Владимира одслужена је Света Литургија којом је началствовао протојереј Љубомир Јовановић. Саслуживао му је протојереј-ставрофор Слободан Зековић. За пјевницом су одговарали Василије Ускоковић и професорица Маја Басараб, праћени од неколико чланова хора „Свети Јован Владимир“.
Отац Слободан се након што је отац Љубомир прочитао зачало из Светог Јеванђеља обратио вјерном народу, рекавши да нема много записаних података о животу Пресвете Богородице у Светом Јеванђељу, али да је зато остало упамћено у светом предању, које је за наше спасење једнако важно као и записана ријеч Божија.
„И то црквено предање које се кроз генерације и вијекове преноси, говори нам и о данашњем празнику о увођењу трогодишње дјевојичице Марије у Јерусалимски храм. Њени бездјетни родитељи, наставља отац Слободан, већ остаријали, доживјели су велики благослов и дар Божији да у позним годинама својим (свети и праведни Јоаким и Ана), у годинама када по законима природним нису могли више да се остваре као родитељи, да им Господ да тај узвишени благослов да (и то не било какав), не само да добију дијете, него да добију ону која ће у својој утроби понијети оваплоћеног спаситеља свијета Господа и спаса нашега Исуса Христа.
Они, будући читавога живота дубоко побожни и вјерујући људи, схватили су да се десило чудо надприродно и то не по први пут. Јер на много мјестамима записано у Светом Писму да када је то била воља Божија, промисао Божији, да су закони природе били побијеђени. Тако се десило и на њима. И они, дубоко свјесни тога дара и великога благослова Божијега, дали су завјет да ће то своје чедо, којим их је Господ обрадовао, посветити Богу. И они су тај свој завјет и испунили. Када је Марија навршила три године живота, они су из Назарета кренули, праћени својом родбином и пријатељима у Јерусалим да предају своје чедо на даље васпитавање и подизање првосвештеницима Јерусалимског храма.
И у томе догађају није учествовало много људи. Њихови ближи пријатељи, рођаци, али ми пјевамо у химнама овога празника да су са њима били и анђели Божији у тој свечаној поворци. Мало је људи и знало за све то што се догодило, као што је мали број људи био и свјестан онога што се дешавало у самоме храму Јерусалимском приликом њенога уласка. На улазу у храм Јерусалимски њих је дочекао првосвештеник Захарија, отац светога Јована, пророка, претече и крситеља Господњег, који је надахнут Духом Светим, примивши од родитеља малу Марију, њу не само увео у онај дио храма где је иначе народ улазио у то предворје храма где се налазио и жртвеник и где су људи приносили своје жртве и своје молитве, него је увео и даље у храм. Најприје у светињу где је био кадиони жртвеник, гдје су свештеници, али само они, свакога дана улазили да приносе миомирисни кад Господу и гдје су били хлебови предложења. А онда је на запрепаштење, како пјевамо: „И људи и анђела“, Захарија њу увео и у најсветији дио храма, светињу над светињама. Тамо где се чувао ковчег завјета у коме су биле таблице закона које је Мојсије примио од Бога на Синају. И у тај најсветији дио храма само је улазио првосвештеник, а и он само једном у години. И то је било опште запрепаштење, али сви су мислили да је Захарија био, као што и јесте био, у неком надахнућу и да ни сам није био свјестан шта ради. И некако се временом на то заборавило. Али касније када се десило све што се десило, када се излила сила и благодат Божија преко Пресвете Дјеве Богородице која је постала широм од небеса и у своју утробу смјестила несмјестивога Бога који се од ње оваплотио на спасење свију нас, онда како су се догађаји низали један за другим, онда су се и они који су били очевици тога чудеснога догађаја у Храму Јерусалимском присјећали свега што се збило и схватили да је то било предуказање Божије, какву ће улогу у Божијем домостроју спасења имати пресвета дјева Богородица.
И онда је од најранијих времена хришћанске цркве установљен и овај празник увођња пресвете Дјеве Богородица у Храм. И овај празник, као и сви други празници у години посвећени Мајци Божијој, нама заиста доносе и велику радост и утјеху, јер немамо брже помоћнице и молитвенице наше пред престолом Бога Живога него што је Пресвета Дјева Богородица. Она, нека би нас увије крила својим молитвама, ми да увије ка њој прибјегавамо у свакој тузи и невољи. И ко се год од срца помолио Мајци Божијој, та његова молитва није остала неуслишена, а његово срце неутјешено.“
Иaко радни дан, барски храм су испунили вјерници. Велики број њих причестио се Светим Тајнама Господњим.
Дејан Вукић
