Његово високопреосвештенство Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије служио је са свештенством, на празник Свете великомученице Марине – Огњене Марије, у сриједу 30. јула 2025. године, Свету архијерејску литургију у храму посвећеном данашњем празнику на Улотини код Андријевице.
Литургијском сабрању присуствовали су многобројни вјерници из овог мјеста, Андријевице и других крајева.
Сабрани су током Литургије примили Свето причешће.
По одслуженом светом богослужењу, литија вјерног народа, предвођена Високопреосвећеним Митрополитом Методијем и свештенослужитељима, опходила је храмовно здање. Освештани су славски дарови и преломљен славски колач.
Сабранима се ријечју архипастриског слова обратио Владика Методије, честитајући данашњи празник и храмовну славу.
„Дивна слава Свете великомученице Марине овог светог храма у овом благословеном мјесту у Улотини. Света великомученица Марина се родила у незнабожачкој породици, значи, нико није за Христа знао, али онда је чула, још у својим младим годинама, за Христа и за хришћанску вјеру. Чула је да се оваплотио Бог, постао човјек, да је живио међу нама, да нас је подучавао смислу и спасењу, устројавајући спасење наше и свих оних који у Њега повјерују, да је страдао и распет био, да је умро и погребен био, да је васкрсао у трећи дан, па и да се вазнио на небеса и сјео са десне стране Оца. Заљубила се у Христов лик Света великомученица Марина толико и завољела Господа Спаса свога да је почела јавно да исповједа хришћанску вјеру у нимало гостољубивој средини према хришћанима и хришћанству и нечему другом чему су се у то вријеме тада и на том мјесту људи клањали и обожавали, да је жељела да пострада и да посвједочи.
Ми смо данас били на Светој литургији, причестили смо се, она се зове евхаристија што значи захваљивање. Дошли смо овдје да се причестимо Тијелом и Крвљу Христовом и да се захвалимо Богу за све што нам је дао, почев од живота кад нас је увео из небића у биће да постојимо, и што нам је дао да смо крштени, чланови Цркве Његове, да слушамо Свету литургију, да се молимо и да примамо Свете тајне Тијело и Крв Његову и све остале Свете тајне које нам је Бог у Цркви дао и да се кроз то спашавамо. Зато се ово и зове евхаристија, дакле, захваљивање. Поред тога што треба да захваљујемо, Света великомученица Марина нас учи да треба ту вјеру и да свједочимо. А како ћемо да је свједочимо другима који нису у вјери и који не иду у цркву, који не иду путем спасења и не слушају Јеванђеље? Како ће ти људи, уопште, познати да смо ми Христови и да смо хришћани? И на то нам је Христос одговорио и рекао: Ни по чему другом неће познати да сте моји ученици, осим по љубави коју имате једни према другим“, бесједио је Митрополит Методије.
Све остале врлине које имамо, навео је Владика, успјешност, положај који заузмемо, имање које стекнемо, ако љубави немамо, као што је говорио апостол Павле, ништа нам то не помаже.
„Ништа нећемо постићи, а кроз љубав долази милост и милосрђе према другоме ономе ближњему који је око нас. Дакле, Света великомученица Марина, осим што је захваљивала, а у тако младим годинама тако је Господ просвијетлио, да је, поред тога, почела да свједочи ту вјеру, а онда њен рођени отац је се одрекао, па онда и тај који је био локални властодржац заљубивши се у њен лик и њену љепоту и спољашњу и унутрашњу красоту, хтио је да је ожени, а кад га је она одбила на муке су је ставили и затворили у тамницу и јако је мучили. Она сва изранављена и крвава у тамници док се молила Богу, тада јој дође велико искушење па јој се јави сатана у лику велике змије која је зинула да је цијелу прогута. Она је опет завапила Богу, па се распала та змија, нестала и онда се указала свјетлост и нестали зидови тамница и кров тамице. Угледала је Христа и анђеле, онда, сва исцијељена од благодати Божје, без иједне ране, сјутрадан су је опет вргли на муке док је на крају нису мачем посјекли, а у том тренутку је видјела самог Христа и анђеле како долазе по душу њену.
Давно је то било, календарски мјерено данашњег дана, али је то, ипак, било јуче у памћењу Цркве и то њено присуство не само у историји као догађај њеног живота, него то њено присуство у народу кроз благодат и помоћ коју пружа онима који се Христу Богу, њеном љубљеном, моле и од ње ишту молитве и помоћ, она је и данас међу нама овдје присутна. Да то присуство кроз вјекове наш народ није толико јако осјећао не би ни овај храм, који је овдје подигнут, у њено име се направио и њој био посвећен, а у славу Христа Бога љубљеног и њеног и нашег“, рекао је Његово високопреосвештенство.
Христос је, иако је тражио од својих ученика и оних који Му сљедују да буду миротворци и да мир шире, у једном моменту рекао да није дошао на овај свијет до донесе мир, него мач, односно раздјељење. То су, додао је Владика Методије, јаке и страшне ријечи нама несхватљиве.
„Како то да Он није дошао да донесе мир, него мач? Шта то, заправо, значи? Његова ријеч је истина. Говорили смо у молитви: Правда твоја је правда вјечна и ријеч је твоја истина. Истина о Богу, о људима и о овом свијету и на тој истини почива и темељи се цјелокупни живот на тој божанској ријечи, која је истина. Као што и овај земаљски живот не би без свјетлости могао да постоји, да опстане, све ово што видимо око себе је због свјетлости, да свјетлости нема не бисмо ништа видјели. Одсуство свјетлости је мрак, а одсуство истине је лаж, дакле, одсуство Бога је пакао. То су рекли Свети оци не као неко мјесто и географска одредница на којој се неко мучи, гори нека ватра гдје се неко у неком лонцу кува. То су муке унутрашње без божанског присуства гдје се душа која је као хришћанка, саздана по лику Божјем, без свог праизвора и Творца, сама мучи у самоћи, бесмислу, а створена је као вјечна.
Ако не може да испуни своје назначење и своју исконску жељу и жеђ да утоли за Богом и Његовим присуством и ликом због кога смо и саздани, не могавши да утоли ту своју жељу тамо гдје Бога нема, мучи се у пакленим мукама. Дакле, та истина коју је Бог донио у овај свијет и коју је изрекао сва је срца не примају исто. Чак је у једној породици, не само у једном племену, братству или народу, не примају сви исто ту ријеч. Неко је прими, загрли, крене тим путем, а неко је не прими, одбаци и оде другим крајем и другим путем. И запамтите, у овом животу нема више путева, само су два, трећег нема. Један је пут Божји, пут свјетлости, пут живота, истине, доброте, правде, милосрђа, свих епитета Божјих које Он носи као своја имена, односно оно што Он јесте, и пут љубави и праштања. Други је пут одбацивања истине, ријечи божанске, живљења у тами, односно у лажи и потпуна дезинтеграција људског лика, личности, душе и нашег цјелокупног бића“, казао је Митрополит будимљанско-никшићки.
Данас, додао је Владика, видимо пред својим очима и на својој души да, кад се окренемо Богу, кад идемо тим путем за Њим, тада дође мир, радост, спокојство, смирење.
„Све божанске врлине осјетимо дубоко у себи кроз Његово присуство и Његову благодат. Кад урадимо нешто што не треба да урадимо зашта дубље врло добро знамо да не треба, онда осјећамо у себи отуђеност, одсуство Божјег лика, Његове благодати, Његових енергија. Без обзира шта споља имали и стекли, ништа нам не може надомјестити ту празнину која настаје на том мјесту гдје треба да се зацари Христос, а то је у нашем срцу. Дакле, иако је Света великомученица Марина вољела своје родитеље, али се није одрекла истине и то је оно што ће да донесе раздјељење, раздијелиће се једно од другога, једно ће се узети, као што каже у другом доласку Христовом Јеванђеље, други ће се оставити на њиви коју жању. А били су заједно, живјели су један до другога, али срце им није било исто, јер Господ тражи само срце. Света великомученица Марина, иако је у крвном сродству била са својим родитељима и породицом, та је веза апсолутна док се човјек не крсти, а кад се крсти и оствари везу са Христом у оној мјери у којој остварујемо однос са Богом, у тој мјери смо и међусобно блиски они који се приближавају Богу.
То је рекао и Свети ава Доротеј једном, описујући геометријски својим ученицима и монасима гдје је нацртао један круг, а у центру тог круга, средиште те кружнице, ставио тачку у том центру, каже, то је Бог, а ми смо на кружници. Повукао је полупречнике до тог центра са свих страна кружнице и онда каже: Ови најудаљенији на кружници што се више Богу приближавају то су међусобно ближи. И наша апстолутна веза постаје ова која зависи од нашег односа и блискости са Богом, наша међусобна колико смо међусобно с Богом и Христом блиски, а релативизује се ова крвна. Данашњи празник нам то показује и доказује. Све оно што су они били породично блиски, ту ријеч коју је неко примио, а неко није примио, то их је раздвојило, нажалост, не само привремено док су живјели на земљи, него и на сву вјечност. Господ жели нама мир, Он не жели да се ми дијелимо, не жели нам подјеле, али нам говори шта је неминовно по стању срца нашег. Његове ријечи неко прими, неко не прими, то ће нас међусобно раздијелити колико год крвно, сродствено, племенски, породично, национално били блиски. Све подјеле на овој земљи, немогуће је да буде без њих, јер ово је земља, овдје је борба“, навео је Митрополит Методије.
По његовим ријечима нисмо исти сваки дан и сваки дан морамо да се трудимо да путу спасења. Кад то схватимо, да смо у једној озбиљној ситуацији, без обзира на околности око нас, стално морамо да стражимо, јер то од нас Христос захтијева.
„Не да мислимо, него да стражимо, да будемо пажљиви, не да се изгубимо у виртуелним свјетовима и свјетовима друштвених мрежа које не постоје, него да стражимо над нашим срцем, осјећањима, мислима. То је преломна тачка нашег духовног живота над којом је стражила Света великомученица Марина. Све ове наше данашње подјеле из тога дубински произлазе. Све остало што се каже да је разлог, није до краја тачан и истина. Последња истина, најдубља је да се дијелимо по томе како се приклонимо ријечима Христовим, односно истини или лажи, ономе што је супротно од онога што нас Јеванђеље и Христос учи. У оној мјери на којој будемо темељили свој живот на истини, толико ћемо бити духовно здрави. Ако будемо темељили на лажи и на лажима онда ћемо да се разболимо као што се све разболи без сунчеве свјетлости. Лаж и тама то су синоними, небиће и одсуство присуства лица Божјег.
Доброта и свјетост и истина су синоними јер нам говоре да је ту Христос и да је ту Царство небеско, овдје међу нама. У којој се мјери то зацари међу нама, та истина у томе ће се манифестовати утолико и Царство небеско, јер је оно овдје међу нама данас дошло, ако смо на истини, правди и љубави. Не могу се подјеле избјећи, али добро пазите на себе и на своју душу. Све што стигнете и постигнете у овом животу забадава нам је, то су и наши преци рекли, Христос нам је рекао: Шта ће нам помоћи ако све задобијемо и цио свијет, а души својој наудимо. А брзо ће проћи овај живот, прогалопираће као што каже старац Амвросије оптински, као ждребац у галопу, протутње године, не знамо ни да су дошле, утолико чујемо ехо и топот како су прошле. Сви смо ми свједоци тога, колико год година да имамо. Порука данашњег празника је то да се утврдимо на путу истине, у тој мјери у којој се будемо утврђивали и Богу се молили утолико ћемо и међусобно бити ближи и међусобно ћемо се боље разумијевати. Не можемо се друкчије разумијевати кроз неке спољашње науке, понашања, бонтона, толеранције коју нас уче, која је лаж; то није мјера нашег односа“, казао је Митрополит, поручивши:
„Мјера нашег односа коју је Христос поставио је љубав, а ту нема ни толеранције, ни поднијећу те, па иако ми се не свиђаш, него ћу да те волим као свог брата и као своју сестру зато што си створен по лику и лицу Божјем и што ти је вјечност назначена и што треба да живимо у вјечности, у сабору Светих одавде да прођемо. То је порука данашњег празника. Ако то будемо усвојили, све ћемо остале наше међусобне односе посложити на своје мјесто ако Бога ставимо на прво мјесто. Срећан вам празник, драго ми је што сам овдје дошао, први пут, да служим, раније сам долазио да обиђем овај храм и овај крај. Драго ми је што сам међу вама на данашњи дан, данашњу славу и позивам све истинске православне хришћане, истинољупце и правдољупце да све учинимо што је до нас да останемо на путу наших отаца и да се међусобно измиримо, да љубимо једни друге и да живимо у слози и заједништву, а то једино можемо успјети ако будемо радили на личном плану духовном да се сјединимо што више са Богом на том путу истине Његове, и правде и љубави Божје.“
Митрополит је захвалио оцу Милошу Цицмилу, куму славе, на томе што је заједно са вјерним народом све лијепо припремио за прославу храмовне славе.
Заједничарење је настављено уз трпезу љубави.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
