У недјељу дванаесту по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је предстојао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Никола Пејовић и Игор Балабан, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након читања из зачала из Светог јеванђеља, сабранима се обратио началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који је празнично слово започео размишљањем о томе како је Земља, заједно са свим што на њој постоји, укључујући и нас људе, дјело Божије творевине. Ништа нам заиста не припада; сва земаљска богатства, па чак и наше сопствено битије, представљају заправо Божије дарове, како закључује он. Људи су створени од душе и тијела – душа даје живот тијелу и чезне за својим Створитељем, док ће се тијело, начињено од земље, на крају вратити земљи, подсјећа прота Далибор.
Прота Далибор је указао и на детаље из јеванђелске приче о богатом младићу који је дошао код Господа Христа и питао шта мора да учини да задобије живот вјечни живот. Исус га је подсјетио на Мојсијев закон, односно Десет Божијих заповјести. Када је младић рекао да је испунио све из Закона, Господ му је рекао да прода сву своју имовину, да да новац сиротињи и крене за Њим, да носи крст свој. Прота Далибор примијећује да су Јевреји тога времена вјеровали како су богати људи предодређени од Бога за спасење, али одговор Господа овом младићу је негирао овакво тумачење и указао на другу перспективу, коју ипак младић није могао да прихвати.
У даљем обраћању прота Далибор објашњава да Бог свакоме даје у складу са његовом снагом и способношћу колико може да понесе. Свако биће је Божије створење и носи онолико колико је Господ одредио према могућностима са којима душа располаже. Богати младић је очигледно могао много да понесе, зато му је Бог и дао толику имовину, јер је био способан.
Прота Далибор у наставку се осврнуо на сукоб између душе која тежи Царству небеском и тијела – плоти, које непрестано жели земаљска богатства и таштину. Када тијело стално жуди за материјалним стварима, душа почиње да трпи, прво кроз духовне тегобе попут раздражљивости, мржње и неразумијевања, а затим и кроз физичке болести. Он истиче да су духовне и тјелесне болести уско повезане, односно да се тјелесне болести јављају као последица духовних болести.
„Наша душа жели и тежи ка Царству небеском, наше тијело најчешће увијек тежи да што више овдје на земљи сакупи блага, не размишљајући о нечем већем, духовном. Та борба између душе и нашега тијела се манифестује тако што тијело ако непрестано жуди да стиче, сабира блага, почиње душа да нас боли и појављују се први знакови тога – раздражљивост, мржња, неразумијевање. Онда крећу тјелесне болести, јер су духовне и тјелесне болести увијек саткане, како и открива дивна изрека: У здравом тијелу – здрав дух! Шта се онда догађа? Тијело се земљи враћа, а душа иде и тежи ка своме Творцу. Зато је важно, браћо и сестре, да колико је год то могуће у свом срцу схватимо да ваздух који дишемо, воду коју пијемо, земљу којом ходимо, све што имамо, од Бога смо добили. Гледајте да то што смо добили буде на корист и на спасење, а не на нашу личну пропаст.“
Примјер династије Немањић
У другом дијелу пастирског слова прота насупрот богатом младићу, који је био сувише везан за овоземаљско богатство које је посједовао, наводи српску династију Немањић као примјер како су сљедовали Христу иако су били међу најбогатијим владарима у Европи. Многи чланови ове династије посветили су се монашком животу. Свети Симеон Мироточиви (Стефан Немања), као Велики жупан, одрекао се свог богатства и моћи како би заједно са својим сином (Светим Савом) постао монах у хиландарском манастиру. Ипак, своје богатство је употријебио на користан начин – подижући величанствени манастир Студеницу, који вјековима стоји као земаљска љепота и парче Царства Божијег.
Своје обраћање прота Далибор завршава поруком да они који су примили више, треба да дају више, а они који су примили мање, треба да допринесу колико год могу. Сви једнако се труде да задобију Царство Божије, без обира да ли били бољег или лошијег друштвеног положаја, свако може учинити много и кренути за Христом са свог мјеста на које га је Господ поставио у овом животу. Прота Далибор акцентује да је важно препознати своје дарове који су често скривени, и да их употријебимо на корист и роду и Црви Божијој и ближњима, како би служењем побиједили своје слабости гордељивости и могли стајати оправдани пред Богом.
„Ономе коме је Бог дао више, више треба да да, ономе коме је мање дао и он треба да да, јер једнако се боре за Царство Божије. Неко, оно што је много добио на земљи, некад се лакше одриче тога, а неко ко је мање добио, некад може и теже да се одрекне тога. Све зависи како човјек расуђује и шта сабира у свом срцу. То је борба непрестана, увијек се човјек бори са својим слабостима, али трудимо се сви заједно да својим врлинама, а имамо их безброј, само најчешће су закопане, а да нисмо ни свјесни својих врлина, трудимо се да својим врлинама покријемо недостатке које имамо и да тако оправдани изађемо пред лице Божије“, поручио је на крају прота Далибор Милаковић.
Текст, фото: Борис Мусић
