У недјељу 4. по Педесетници, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света литургија којом је предстојао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Саслуживали су протојереј Марио Тофалидес, клирик Кипарске православне цркве, служашчи свештеник при Храму Светих апостола Петра и Павла и Светог Артемија у Лимасолу на Кипру, као и протојереј Игор Балабан.
Протојереј Марио Тофалидес се ових дана са својом групом поклоника, њих 40, налази у посјети светињама Митрополији црногорско-приморске.
На Светој литургији пјевали су и одговарали чланови мјешовите пјевнице при Саборном храму, као и чланови црквеног хора Саборног храма „Свети Апостол и Јеванђелист Марко“.
Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља сабранима се обратио протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Прота Далибор почиње своју бесједу освртом на прочитано зачало из Јеванђеља које, како наводи, приказује како вјера без Господа Исуса Христа брзо слаби и није постојана, јер када се наша вјера не темељи на Христу, као крајеоугаоном камену, она лако може постати невјера и може се изгубити у потпуности. Међутим, када је вјера повезана са Господом Исусом Христом, као што се приказује на примјеру римског капетана – центуриона из Јеванђеља, чак и чуда постају могућа.
У наставку, прота описује историјски контекст приче из Јеванђеља, објашњавајући да је у то вријеме Римско царство поробљавало Израел, међутим, неки од Римљана су повјеровали у вјеру коју су држали Јевреји о Месији – Спаситељу који ће доћи. Римски центурион, чувши за Исусова чуда, пришао му је док је његов слуга којег је изузетно цијенио и уважавао умирао, жељевши да га Господ некако исцијели. Када му је Господ поручио да жели дође код њега, центурион је показао огромно смирење, скромност и вјеру, рекавши да није достојан да му Исус уђе у кућу, али да вјерује да би Господ могао да излијечи његовог слугу само ријечју, упоређујући то са својом наредбодавном моћи као војног заповједника.
О. Далибор истиче колико је вјера стотника – центуриона дубока, јер је он препознао Господа као живог Бога који има власт над свим силама неба, болестима, слабостима и смрћу. Стотник је упоредио Исусову власт са својом војном командом, рекавши да, баш као што он може наредити војницима да дођу или оду и они ће послушати, тако и Господ може само да каже ријеч и болест или смрт ће отићи од његовог слуге. Господ је био задивљен овом вјером, посебно што је дошла од некога ко није био Израиљац, и рекао је да никада није видео толику вјеру међу Израиљцима.
У даљем обраћању прота Далибор се ослања на примјер Светог апостола Петра, који је свијетлио примјером снажне и пламене вјере у Господа Исуса Христа, али, такође је показивао и људску слабост и склоност гријеху прије примања Светог Духа на Педесетници. Он закључује да је људска природа подложна смрти и пропадању, и да је живот на земљи привремен, упркос напорима људским да се продужи. Међутим, истиче, да Христос, као Спаситељ и дародавац живота који је својим свехвалним Васкрсењем побиједио смрт, заправо дарује свакој вјерујућој души побједу над смрћу. Он на концу, наводи многе примјере светитеља који својим светим животом свједоче како Господ дарује побједу над смрћу, управо тиме што их је свеславно прославио.
Прота Далибор завршава пастирско слово позивом да је увијек важно да се испитујемо наново да ли смо достојни својих предака и своје вјере. Он истиче како је Господ благословио наш народ многим светитељима, не због личних заслуга, већ захваљујући Божијој преобилној љуави и милости. Подсјећа да поред познатих светитеља, Бог познаје безброј неименованих светитеља који су на земљи живјели и свједочили своју вјеру у Васкрслог Господа кроз свој живот, баш као што је то учинио овај римски центурион својом дубоком, тврдом и искреном вјером.
Након заамвоне молитве,протојереј-ставрофор Далибор Милаковић је протојереју Марију Тофалидесу и свима поклоницима које предводи са Кипра ка светињама Митрополије, заблагодарио на њиховом доласку и истакао да су они овдје благословом и заступништвом чувеног Митрополита лимасолског Атанасија, те да је овај сусрет управо врхунио Литургијом – литургијским заједништвом и великим усрђем и радошћу.
Прота Марио Тофалидес се потом обратио сљедећим ријечима:
„Драги оче Далиборе, хвала вам на благослову, на љубави, на Вашем загрљају. Тај загрљај нам даје осјећај да смо као код куће. Остали смо одушевљени при уласку у сам Храм, и одушевљени смо како Бог дозвољава на Његовој творевини да се овако нешто лијепо изгради уз Његов Благослов, уз прелијепу архитектуру и иконографију. Не само то, већ и суштински осјећај припадности у Литургији, литургијској заједници, уз предиван звук, дао нам је и један посебан осјећај да се налазимо управо овдје на овом изузетном светом мјесту. Имао бих много тога да кажем, међутим, изразићу се ријечима чутања, јер за ову љубав и гостопримство које сте нам пружили, имамо само ријечи хвале.
Желим да изразим велику захвалност оцу Далибору и братији Саборног храма на овом гостопримству и архијереју и Митрополиту Јоаникију што су нам омогућили, дозволили и дали благослов да служимо са вама и користимо ову прилику да вам упутимо један отворен позив, да дођете на наше прелијепо острво, које је уједно и ваше, да дођете у нашу заједницу, у наш град и да заједно служимо Богу“, поручио је на крају прота Марио Тофалидес.
Текст, фото: Борис Мусић
