У недјељу пету по Педесетници, када наша Света Црква прославља Сабор светих дванаест апостола – Павловдан, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици одслужена је Света литургија којом је предстојао протојереј Игор Балабан.
Проти Игору саслуживали су протојереј Миладин Кнежевић, као и ђакон Ведран Грмуша.
Након прочитаних зачала из Светог Јеванђеља свима сабранима у овоме Светоме Храму обратио се началствујући протојереј Игор Балабан.
Своје пастирско и празнично слово прота Игор почиње препричавањем јеванђелске приче у којој је Господ наишао на човјека опсједнутог демоном. Он објашњава како су нечисти духови препознали Господа Исуса Христа као Сина Божијег који је дошао да спасе човечанство од гријеха и смрти, чак и када многи од људи нису успјели да виде ову истину. Демони су молили Господа да их пошаље у крдо свиња, а када је Исус то учинио, свиње опсједнуте демонима су појуриле у море и удавиле се.
У даљем обраћању прота Игор повлачи паралелу између понашања свиња опсједнутих демонима и људског понашања када је под утицајем и контролом нечистих сила. Он објашњава да када људи дозвољавају негативне утицаје, и не напајају се са извора воде живе, заједнице са живим Богом и без Божијег благослова, они постају попут ових ирационалних животиња, понашајући се глупо и самодеструктивно. Умјесто да траже Божију спасоносну руку, чак и када су на ивици провалије, људи се бацају у „море смрти“ мислећи да могу да се спасу сопственом снагом.
,,Када допустимо да, не Божија благодат, не Божија сила, него нека друга сила или наша памет, овлада нашим бићем, постајемо слични тим свињама, постајемо слични бићима бесловесним, која се у својој лудости још бесловесније понашају, скачу са литица у мора и даве се. Тако и ми умјесто да тражимо руку спасења Господњега, па чак и кад смо на ивици литице да вјерујемо и надамо се да ће Његова рука да нас покупи ако паднемо са литице. Међутим, ми се невјерујући, не трудећи се да своју вјеру живимо, не трудећи се да је дјелима потврђујемо, бацамо са литице овога свијета, бацамо се у пучину смрти и мислимо да ћемо да се спасемо“.
Прота Игор је потом говорио о разним и различитим погрешним начинима на које људи покушавају да побјегну од смрти: Неки кроз препуштање свјетовним пороцима, други акумулирањем земаљског блага, а трећи, тражећи моћ и ауторитет – власт над другима. Он наглашава да ниједан од ових приступа не може спасити људе од смрти. Он упућује на апостолско учење да спасење долази само кроз вјеру живу и тврду да је Исус Христос Господ који је својим васкрсењем свехвалним поразио гријех, срмт и ђавола.
,,Мислимо да ћемо нешто много паметно да смислимо, да ћемо измаћи некако смрти. Неко покушава да измакне смрти тако што ужива у многим пороцима овога свијета. Неко мисли да ће да измакне смрти тако што ће да сабира земаљско благо. Неко мисли да ће да измакне смрти тако што ће да буде много моћан човјек, на неком положају великом, да има власт над другима, можда и власт над животом и смрти над другима, па мисли да ће тако остварити неку бесмртност. Неки опет, чине друге безумне ствари. Ми знамо да ништа од тога не доноси вјечни живот, ништа од тога нас не може спасити од провалија литица и пучине смрти. Једино што нас може спасити је ријеч Господња како смо чули у овом апостолу прије Јевађења: ,,Ако вјерујете у срцу своме да је Исус Господ и ако исповиједате да га Бог подиже из мртвих, ви ћете се спасити. Јер се срцем вјерује за праведност, а устима се исповиједа за спасење“.
У другом дијелу пастирског слова, прота Игор наглашава да и срце и уста морају бити синхронизовани у вјери – будући да се не може вјеровати изнутра док се говори и ради сасвим супротно споља. Прота Игор закључује да можда можемо обманути друге или чак себе са лажним оправдањима за наше поступке, међутим, не можемо преварити Бога који познаје наша срца.
Прота Игор завршава пастирско слово позивајући и упозоравајући да није добро када бирамо својеглаво своје неке путеве и одлуке, већ да је потребно да сљедујемо Божијим путем и примјером. Отац Игор наглашава да Божји пут није увијек лак – описан је као узак и трновит, али подсјећа истовремено и на ријечи Господње да је „Његов јарам благ и да је бреме Његово лако“.
,,Немојмо никад да кажемо: Господе, хвала ти, знам да си Ти добар, знам да си Ти Творац, знам да желиш добро и мени и мојој породици, мојим ближњима и читавоме свијету, али пусти, иди ти својим путем, имам ја неки свој други пут. Други путеви су стрампутице. Друге путеве неће Господ благословити, зато што су по нашој памети и не воде на добру страну. Овај пут, који води у вјечни живот, није увијек лак, рекао је, Господ, рекао је да је узак и трновит, али је и рекао да ће нас одморити колико год било тешко, јер је Његов јарам благ и бреме је Његово лако и Он је са нама у све дане до свршетка свијета“.
Текст, фото: Борис Мусић
