На недјељни дан када наша Света црква прославља Светих седам мученика ефеских и Св. свештеномученика Козму Етолског, служена је Света литургија у подгоричком Храму Великомученика Ђорђа под Горицом.

Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј Јован Радовић уз саслужење протојереја-ставрофора Гојка Перовића, архијерејског намјесника подгоричко-колашинског, протојереја-ставрофора Драгана Станишића, јереја Блажа Божовића и ђакона Луке Павићевића.

На литургијске возгласе одоварали су појци Цркве Светог Ђорђа.

Током Литургије сабранима се обратио началствујући свештенослужитељ, прота Јован Радовић:

„Као што Господ сваке недјеље има обичај да нас поучи одређеном причом кроз Свето писмо – Писмо које је нама написао као Отац који нас воли, па нам стало шаље та писма, тако и Господ Христос сваке недјеље нам шаље Писмо и поручује којим путем да идемо, да бисмо стигли што прије до Њега најбезболније, најсигурније. Ове недјеље чули смо причу гдје је Господ био на гори Тавору, а прославићемо за два дана тај чудесни празник Преображења када се Господ попео са ученицима Петром, Јаковом и Јованом и преобразио пред њима први пут и показао не само да је човјек, неко да је Богочовјек, показао и силу Божанства Свога, а послије тога силаска са Горе Преображења међу народ, у том моменту, прилази, чули смо, човјек чији је син био болестан, био мјесечар.

Како ће рећи Свети владика Николај Велимировић демони, будући најпрепреденији, најлукавији створови на кугли земаљској, најбезпризорнији, хтјели су да кажу да је мјесец био разлог његове болести. Мећутим, демон је био разлог његове болести, као што и видимо из даље приче, јер Христос не кори мјесес, него управо изгони демона из овога човјека. А демон клевеће и хоће да каже да је и мјесец лош, јер ево видимо да чини болесним човјека, а самим тиме клевеће на Бога, зато што Бог све што је створио, створио га је добрим и корисним и за наше спасење. Прво се тај отац се обратио ученицима, али због њиховога невјеровања и слабе вјере, они нису могли да помогу томе младићу. Отац каже да га често, тај дуг баца у ватру и у воду, и суши се. И Марко и Лука описују тај догађај са неким одређеним појединостима, а Господ Христос на крају, критикујући све ту сабране за невјеровање њихово, каже: Докле ћу вас трпјети, роде невјерни! Доведите ми га амо. И тога момента Господ истјерује демона из њега и изговара једну чудесну реченицу, која је темељ живота хришћанскога, како онда, кроз све вјекове, тако ево до дана данашњега. А та реченица гласи да се род демонски изгони једино постом и молитвом.

Пост и молитва, драга, браћо и сестре, су оружје и оруђе, православне Цркве. Онај који не пости и Богу се не моли, не може бити хришћанин, то је немогуће. То је исто као војник који крене у рат, у борбу, ако му не дамо оружје, он ће погинути у првој битци. Исто тако, онај војник Христов, који нема оружије и оруђе са собом, изгинуо је моментално. Пост и молитва, Господ сам каже, најважније је средство хришћанског живота. Црква нам је одредила четири годишња поста, као вид очишћења, оснажења, охрабрења у нашој борби, и сваку сриједу и петак. Сриједа и петак је много важнији пост него ова четири годишња поста – они су не мање важности. У сриједу је Јуда издао Господа, а у петак је Господ разапет на крсту. Тај пост сриједом и петком су још Свети апостоли установили. Дакле потиче још из апостолских времена и тај пост је најстарији пост Христове Цркве.

Пост, тјелесни пост, човјека чисти од његових тјелесних страсти, а нарочито блуда, коме смо сви изложени, а ова молитва која је неодвојива од поста, и не би смјела да буде одвојена од њега, она чисти страсти наше душе, ума и срца. Страсти као што су гордост, завист, љубомора, мржња, све те страсти молитва очишћује. А и молитва да би права била, потребно је постити. А и постити сама ријеч значи, јести постну храну, не до ситости; јер само гладан човек се Богу моли. Човјек и кад се наједе посне хране, не може се Богу молити. Кажу Свети оци да је најбољи пост када после јела и даље желимо да се Богу молимо. Ако се наједемо, нећемо имати жељу за молитвом, него за креветом – да мало одморимо, прилегнемо и да се та храна на најбољи могући начин свари. Господ нам шаље поруку, и сва наша црква је Црква поста и молитве. И да се сјетимо само Патријарха Павла, и његове генерације, духовника у нашем народу, шта је било њихово главно и једина прича и порука своме народу, управо, пост и молитва. То су два крила душе којима летимо ка небу и без њих не можемо полећети, остаћемо на овој земљи, ако то двоје не будемо упражњавали, а онда послије тога се и исповједили, и на крају причестили светињама Тијела и Крви Христове, ради којих уствари и постимо, и Богу се молимо.

Бог нас благословио и свако добро даровао, Боже дај. Амин!“

Потом сви који су постили Успенски пост, приступили Светој тајни причешћа.