Протојереј-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу, одржао је синоћ, у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, предавање на тему Шта значи бити дио православне парохијске заједнице?.
У уводном дијелу предавања протојереј-ставрофор др Милош Весин је акцентовао да је веома важно имати на уму своју пролазност, а да је истински и суштински циљ наш живот са Христом кроз који истински и једино задобијамо непролазност:
„Шта је парохија? Заједница оних људи који су свјесни своје пролазности и заједно иду на путу ка вјечности. Пазите, кључна ријеч је: Свјесни своје пролазности. Колико нас отворивши очи свакога јутра, има у себи ту свијест да смо пролазни? Не доживљавамо ли врло често себе као бесмртне малтене, као да ћемо вјечито живети. А видите, небески Сион то је наш циљ, небески Јерусалим, то су изрази за оно што заправо представља суштину, а прави циљ је живот са Христом.“
Он је у наставку рекао да Христос принијевши себе на жртву заправо грли сваку нашу ломљивост, сваку нашу муку, сваки бол, свако трпљење:
„Христос нам је оставио себе, није оставио обећања, није оставио учење, оставио је себе кроз Свету тајну причешћа. Да ли сте икада размишљали о томе? Да се Христос разапео, жртвовао, дао себе и прије физичког распећа. Скоро 24 сата прије тога. На Велики четвртак када је установио Тајну вечеру, шта он каже? Узмите, једите, ово је тијело моје које се за вас ломи на отпуштење гријехова. Не, тек неко праштање гријехова, отпуштење. Ломи, зашто се ломи? Он себе то разапиње? Да ли је ломљење хлеба један практичан чин да би свакоме било по мало? Не, него тим ломљењем, Христос заправо грли сваку нашу ломљивост, сваку нашу муку, сваки бол, свако трпљење, све оно што морамо у овоме животу да истрпимо и кроз шта пролазимо у нашој свакодневици. Митрополит Калист Вер Диоклијски и професор на Оксфорду, не тако давно преминули, каже: Вријеме нам је дато да би смо чинили добре изборе. А који је најбољи од свих могућих избора? Љубав. Ништа као љубав не може да буде тако добар избор“, закључио је прота Милош.
У даљем излагању он је нагласио да долазак у цркву није индивидуални чин, будући да доласком у храм разбијамо своју индивидуалност и крећемо путем стварања и јачања личности:
„Митрополит Амфилохије је учио, не својим учењем, него претворивши себе у онај живи, дјелотворни канал кроз који протиче струја Христовог учења и Христове благодати, говорећи, проповједајући, доказујући животом својим да смо сви криви за све, како каже Достојевски, и да смо сви одговорни једни за друге. Мој долазак у цркву није мој индивидуални чин. Ја заправо долазим у храм да бих разбио своју индивидуалност, да бих кренуо путем стварања и јачања личности. Ја то не могу сам, не могу без Божије помоћи, ја то не могу без вас, драги моји“, казао је прота и додао:
„Нисте ви публика у храму, ви сте саучесници. Оно што ми данас као свештенослужитељи носимо као мантију, то није униформа. То није зарад разликовања од вас. И ви носите мантију, само је не видите. Мантију који сте добили од дана вашег миропомазања, када сте рукоположени у царско свештенство. Која је то мантија? То је мантија ваших добровољно датих обавеза. Једно према другима и према црквеној заједници. Кад се даје та обавеза? Онога дана када оног маленог дјетића донесете у храм на крштење, свештеник помазује сваки дио његовог тијела. Помазујући ноге светим уљем, онда послије то исто чини са светим миром, али када помазује ноге светим уљем, онда каже: Да ходи по стопама заповијести Христових. То није молитва, то није лијепа жеља. Не, то је животни задатак, то је пут – да ходи по стопама заповијести Христових. Да будеш у свијету, али да не будеш од свијета.“
Потом је поучио сабране да треба да се интересују око тога ко је око њих гладан и жедан пажње, времена, стрпљења, милострђа, опраштања, разумијевања, љубави, времена.
„Свакоме од нас недостаје барем нешто од овог поменутог или можда све. То је то бреме које треба да носимо. Најбоље се учимо тој вештини ношења, бремена и једних других, као чланови парохијске заједнице. Вазда опомињани да смо ту као пролазници, да немамо постојаног града и да је ово заправо вјежба она у којој вјежбамо духовне и емотивне мишиће да би смо могли једног дана стати пред Господа и да би Он могао да препозна Себе у нама“, поручио је протојереј-ставрофор др Милош Весин.
Текст, фото: Борис Мусић
