У Саборном храму Христовог Васкрсења са почетком у 8 часова, у трећој недјељи Великог поста, посвећеној Часном Крсту Господа Исуса христа, 27. марта 2022. године, одслужена је Литургија Светог Василија Великог, којом је началствовао протојереј Бранко Вујачић, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, као и јереја Велимира Бугарина и протођакона Владимира Јарамаза.
Након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља, свима сабранима обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић.
У уводном дијелу пастирског обраћања, прота Бранко је приближио значење и смисао прослављања Часног Крста Господа и Бога нашег Исуса Христа који је црква установила баш током средињше седмице Великог поста:
,,Током читаве крстопоклоне недјеље се поклањамо и пјевамо пјесму: ,,Крсту Твоме поклањамо се Господе и свето Васкрсење Твоје прослављамо”. Баш ова недјеља која је по средини Великог поста Васкршњег поставља нам се у бити крст на средину поста да би нас кријепио и снажио у току поста да издржимо вол путовање до краја”.
,,Управо смо на јутрењу изнујели крст на средину Храма, баш као што са разлогом крст прослављамо и он стоји у средини поста. Међутим, треба нагласити и то да је крст и центар и средиште васионе. Крст се поставља будући да је Бог човјека осмислио крстолико, крстообразно. Када раширимо наше руке, тада ми бивамо крстообразни”. – бесједио је он.
Прота Бранко је овом приликом подсјетио на чињеницу да је крст некада био поруга, проказана справа смрти, но, како даље он наводи, управо величанственим домостројем спасења Господа Исуса Христа, крст постаје дрво кроз које нам долази спасење:
,,Крст који је био највећа срамота и презир, бивајући справа смрти, тај крст Господом нашим и Његовом жртвом постао је животворан, постајући уједно и пут нашег спасења”. Кроз дрво смо изгнани из раја, Адам и Ева наши прародитељи су пали, сагријешивши и кушајући од плода дрвета познања добра и зла, али, кроз животворно дрво крста долази нам спасење и долази наш повратак у Рај”.
Он је у даљем обраћању приближио и протумачио позив Господњи: ,,Ко хоће да иде за мном, нека узме свој крст”:
,,То јесте позив слободе. Господ нас позива да по слободи изаберемо да ли желимо за Њим и да ли ћемо се одрећи себе.
А како то? Како се одричемо себе и ко смо то ми?
Одричемо се старога човјека, Адамовог, палог човјека који плива у својим гријесима, страстима, у паду и одричући се таквих себе, узимало крст који нам је Христос намијенио да би на том крсту разапели старог човјека, да би закуцали свој гријех, страсти, пад, да би се спремили након разапињања нас старих и палих на крсту за васкрсење новог живота, преображеног и за сусрет са Христом”.
,,Господ каже: ,,Ако хоћеш живот свој да сачуваш, изгубићеш га, а ако нећеш да га сачуваш ти ћеш га задобити”.
Како је то могуће?
Ако желимо да чувамо старога човјека у нама, дакле свој пад, такав живот у гријеху, онда је неминовно да ћемо изгубити и онај вјечни живот, не само овај пролазни. Ако скупимо храбрости да у овој свијету изгубимо тај грешни, пали и пролазни живот, добићемо живот вјечни и Царство Божије”. – нагласио је прота Бранко.
Он је у другом дијелу пастирског слова указао на потребу вредновања душе која је претежнија од васионе и свега материјалног будући да је душа бесмртна, док све материјално јесте пролазно и не може наслиједити вјечност:
,,Каже такође Господ: ,,Каква је корист човјеку и да сав свијет задобије а души својој науди?” Шта је сав свијет? То је ово видљиво, материјално и нажалост пролазно и неће га бити и стога не може трајати вјечно. Али, душа је вјечна и бесамртна. Душа је оно што је Бог уткао у нас и пто не може смрт обухватити. Зато је душа скупља од свих свјетова. А тако је говорио и Преподобни Јустин Ћелијски: ,,Душа је скупља од васионе”.
,,Ако живимо Христом, ако се Њему предамо и не постидимо Њега у овом прељуботворном и грешном роду како Господ каже, већ Га исповиједамо смјело и живимо са Њим, ми већ овдје можемо окусити Царство Божије. Како Господ и каже децидно у Јеванђељу. Крсту се твоме Господе се поклањамо, Свето Васкрсење Твоје славимо и име Твоје именујемо, Ти си наше поуздање и наша нада!” – поручио је протојереј Бранко Вујачић.
Борис Мусић
