На празник када наша Света црква прославља Сретење Господње, дан када у четрдесети дан по Рождеству Господњем донесе Пресвета Дјева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти, као и када је Свети Симеон Богопримац узео на руке своје Месију, 15. фебруара 2023. године одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици.
Светом службом Божијом предстојао је протојереј Предраг Шћепановић, архијерејски намјесник подгоричко-данилоградски, уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића и Далибора Милаковића, протојереја: Миладина Кнежевића, Николе Пејовића, јереја Велимира Бугарина и Зорана Јовићевића, као и ђакона Ведрана Грмуше.
Пред Свето причешће сабранима у овом светом храму обратио се началствујући протојереј Предраг Шћепановић, који је у уводном дијелу пастирског празничног слова дао посебан осврт на коријен саме ријечи срећа, будући да, како отац Предраг даље појашњава, он заправо значи срести се, односно, срести се са Богом и ближњим:
,,Словенска ријеч срећа, значи срести се. А то значи срести Бога и човјека. Многе су деценије, вјекови прошли, а да је Свети Симеон Богопримац дочекао сусрет са Христом Богомладенцем, а тај сусрет је био судбоносан не само за њега него и за апостоле чији се живот након сусрета са Господом промијенио, и поставио је Господ Петра и Павла за првоврховне апостоле, кључаре Царства небеског.”
Он је подсјетио на многе судбоносне тренутке сусрета Бога и човјека кроз многе епохе и разне догађаје које познајемо из Новог завјета, али који нас такође поучавају да требамо имати разумјевања и према онима који не разумију ријеч Божију и који се још увијек нису сусрели са Богом:
,,Сусрет са Господом био је судбоносан и за цариника Закхеја и за разбојника на крсту, који у последњем тренутку схвати бесмисао свога живота и пролазност и грешност, био је судбоносан и за Марију Магдалину и за многе друге грешнике међу којима смо и ми, али нас је срела љубав и милост Божија и промијенила наш живот. Зато увијек имајмо разумијевања према онима који не разумију ријеч Божију јер још се није десио тај судбоносни сусрет за те душе.”
Прота Предраг се у другом дијелу пастирског слова осврнуо и на историјске догађаје који се везују за празник Сретења:
,,Празник Сретења славимо и као историјско подсјећање на дуго чекање. Када небеса прошишташе од суза сиротиње раје подиже Бог у Марићевића Јарузи на Опленцу великога вожда бесмртнога Карађорђа коме је Митрополит и владар Црне Горе Петар II Петровић – Његош посвети свој неувели Горски Вијенац. Наиме, на данашњи дан се догодио Први српски устанак 1804. године који је управо подигао вожд Карађорђе са српском јунацима који су биткама на Иванковцу, Велиграду, на Мишару и другим биткама уписали себе у нимбус Небеске правде. На данашњи дан је Димитрије Давидовић 1835. године донио Сретењски устав, а на данашњи дан је своје умне очи затворио велики кучки војвода Марко Миљанов 1901. године, који је својим идеалима чојства и јунаштва ипак ставио примат чојству јер је рекао да Јунак човјеку коња води”, бесједио је он.
Отац Предраг је нагласио да је празник Сретења заправо дан када се сусрећу Бог и човјек, али и сви ми једни са другима:
,,Данашњи дан Сретења је дан сусрета са свима онима јунацима који су све дали да ово наше тло сачува сјај, пркос и достојанство и да живимо у слободи, будући да је слобода најдрагоцјенији дар који нам је Бог дао. Ово је празник када се сусрећу Бог и човјек, зима и прољеће, срећемо се сви ми једни са другима и у огледалу журне пролазности размислимо сваког дана, да ли се срећемо са Господом? Нека је благословен Бог који је љубав и који нас среће сваког дана у свакој ситуацији, само треба да видимо и препознамо Бога у своме животу. Нека је благослвоена и Пресвета Богородица која је донијела Господа у храм, показујући тиме да наше мајке треба дјецу да воде у храм и да је то најважнија наука коју дјеца требају још са мајчиним млијеком, а и касније да спознају. Храм је мјесто сусрета најприснијег, а то је сусрет Бога и човјека”, поручио је напослијетку протојереј Предраг Шћепановић.
Текст, фото & видео: Борис Мусић
