(Осврт на текст Савла Иванића „Трансродни карактер историјског Православља“)
Велики пост, који представља период дубљег и интензивнијег хришћанског подвига, подсјећа нас на то да је цјелокупан наш овоземаљски живот заправо припрема за учешће у новом животу који је започео Христовим Васкрсењем из мртвих. То подразумијева непрестану борбу са „старим човјеком“ у нама, борбу за очишћење од страсти и гријеха који затамњују лик Божији по којем смо створени. Друга недјеља Часног поста посвећена је Св. Григорију Палами за кога се везује одбрана исихастичког предања, тј. црквеног искуства утемељеног на молитви, покајању и евхаристијском учествовању у нествореним енергијама Божијим. Исихасти су, ријечима блаженопочившег Митрополита Амфилохија, били и остали свједоци могућности и неопходности за човјека сваког доба освајања божанског бескраја у дубинама људског срца.
С правом се, међутим, може поставити питање да ли је илузорно говорити о исихији данас, у добу које можемо назвати трансхуманистичким. Данашњица, кроз обрасце трансхуманизма, доноси језиве појаве, невиђене у историји човјечанства, а које представљају дрски атак на поредак који је Богом устројен. На дјелу је демонски насртај на темеље хришћанске антропологије у чијем језгру јесте библијска истина о стварању свијета и човјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. трансџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. секусална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање.
Да трагика буде већа, у православној средини се јављају покушаји теолошког оправдања трансродне идеологије. Тако смо имали прилику да на сајту Теологија.нет прочитамо текст Савла Иванића под називом „Трансродни карактер историјског Православља“ у којем аутор настоји да покаже како идеологију трансродности заправо проналазимо у историјском Православљу, тј. у свијести већине православаца. Овај текст, који садржи мноштво бесмислица, показује заправо да је богатство и љепота Православља сасвим страна и туђа савременим „транс-теолозима“.
Сматрамо да је сходно осврнути се на сасвим спорне и нимало добронамјерне ставове поменутог Иванића и уједно указати на то какав одговор Цркве треба да буде на изазове који су пред нама. Далеко би нас одвело да набројимо све спорне дијелове којима обилује дати текст, те ћемо се осврнути само на основне поставке на којима аутор гради свој став.
Основна поставка којом Иванић барата јесте тврдња Кетлин Сток по којој (у оквирима трансродности) „интимни осјећај постаје јавна истина и идентификује се са истином у односу са другима, што је потребно и законски регулисати“. Ова тврдња лежи у средишту трансродних закона који су у припреми (међу којима је и Закон о правном препознавању родног идентитета на основу самоодређења, који ускоро треба да буде изгласан у Црној Гори). Иванић тврди да идентичне матрице налазимо и у историјском Православљу, тј. да за већину православаца „интимно“ производи истину. Као примјер наводи Причешће јер, како тврди, „у причешћу као јавном чину Цркве, наш интимни осећај, наша интима – иако невидљиви – постају суштинско одређење наше личности у односу са Црквом и са Христом: нама се одбија или допушта причешће, суђено интимом.“ Међутим, оно што Иванић одбија да призна јесте то да је Христос Истина која не зависи од интимног осјећаја вјерника. У случају забране Причешћа, интимни осјећај није само осјећај, већ гријех, те се овдје ради о педагогији Цркве која кроз одређене мјере или епитимију припрема вјерне за спасоносно сједињење са Христом (у Светом Причешћу). Интимни осјећај може да буде осјећај смирења који производи свештени трепет пред Светињом, али може да буде и гордост која није суштинско одређење личности и њеног живота, како то тврди Иванић, већ је нешто што треба духовно лијечити. Девијације у животу православних хришћана нису суштинско одређење Православља, него су нешто што се рађа по људској слабости. У гријесима смо рођени, али није грјешност та која чини наш идентитет, него нас управо она спречава да остваримо свој пуни идентитет кроз припадност Тијелу Христовом. А јавно „признање интиме“ или, боље речено, исповиједање гријехова, јесте пут очишћења и припреме.
Трансродна идеологија удара у саме темеље хришћанске антропологије и зато је задатак хришћана да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку јединицу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава.
Сабирање у унутрашњи мир, исихија, могуће је само кроз вјеру, пост, покајање и молитву. То није пасивност него огромни духовни напор и борба против страсти које су праизвор цјелокупне људске расијаности и разбијености.Унутрашњи простори човјека који се освајају смиреном молитвом, врлинским живљењем и благодаћу Божијом јесу простор гдје се сусреће Бог. Тумачења која даје Иванић су ништа друго него занемаривање тих унутрашњих дубина и свођења човјекове личности на пуки конструкт сопствених емоција.
Један други Савле је на путу за Дамаск сусрео Истину и постао Павле те сав свој живот посветио служењу Истини. Да је умјесто гласа Божијег послушао своју „интиму“ остао би Савле, гонитељ Цркве.
