Васпитање дјеце представља један од најтежих проблема са којима се родитељи суочавају у данашње вријеме. У оквиру хришћанског учења, васпитање дјеце и младих је тема којој је од самих почетака живота Цркве придаван велики значај. Христос је управо истакао дјечију чистоту као узор за све Хришћане рекавши: „Ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 18: 3). На страницама Новог Завјета, нарочито у посланицама светог апостола Павла, налазимо бројне и јасне поуке и савјете о томе како треба васпитавати дјецу и младе. Када расуђује о дужностима тадашњих епископа (којима је у то вријеме било дозвољено да се жене и да имају породицу) апостол Павле на прво мјесто ставља њихов однос према члановима породице, говорећи да је сваки епископ дужан „да својим домом добро управља, има послушну дјецу са сваком скромношћу“ (1Тим. 3,4). Зато Апостол строго осуђује немар према ближњима, тј. онима који су нам повјерени на старање и васпитање: „Ако ли ко о својима, а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника“ (1. Тим. 5, 8). Исправно одгајање дјеце апостол Павле поставља и као један од услова за рукоположење свештеника: „ … Ако је ко без мане, једне жене муж, и има дјецу вјерујућу, којој не приговарају да су разуздана или непокорна“ (Тит. 1,6). Он такође заповиједа младим женама да воле мужеве, да воле дјецу, да буду разборите, чедне, кућанице“ (Тит. 2,45), „јер ће се жена спасти рађањем дјеце, ако остану у вјери и љубави и у светињи са честитошћу“ (1. Тим. 2, 15). Дакле, „рађање“ дјеце не значи само билошко рађање него подразумијева и обавезу да се мајка свесрдно посвети васпитању дјетета, његовом рађању за живот у вјери и честитости.
Свака историјска епоха је носила одређене изазове и постављала различите проблеме пред хришћанску педагогију али је хришћански, црквени приступ увијек засниван на непромјењивим јеванђелским истинама које никада не могу да буду превазиђене или застарјеле. Проблем настаје онда када васпитачи, тј. онима којима је повјерено васпитање дјеце – на првом мјесту родитељи, а потом и наставници, учитељи итд. – изгубе вјеру у могућност да се на јеванђелским принципима, хришћанском вјером, молитвом и врлинама може побиједити зло и оно што атакује на дјечије душу у периоду њиховог узрастања. Другим ријечима, проблем настаје онда када васпитачи забораве и занемаре силу Јеванђеља и саобразе се духу овог свијета и времена.
За правилно васпитање дјетета неопходно је да, по ријечима преподобног Порфирија Кавсокаливита, родитељи стоје на светим животним основама, да „милују дјецу молитвом“ и да их спасавају светошћу свог живота. Према томе, хришћанско васпитање дјеце почиње од раста духовне свијести родитеља и јачања њихове црквености. Говорећи о благодатном утицају Цркве на дјецу, Свети Теофан Затворник напомиње да немарност, одсуство вјере и непорочан живот родитеља обезврјеђују све напоре који се улажу у васпитање дјеце. Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је дјеци потребно.
Родитељи су дужни да дјецу васпитавају у хришћанским врлинама, прије свега у духу хришћанског смирења. Међутим, у највећем броју случајева, данашњи родитељи својим поступцима код дјеце потхрањују егоизам те га на тај начин удаљују од свих животних вриједности. Природно човјеково стање јесте смирење и на њему изграђено схватање да „сваки добри дар“ јесте од Бога и израз је Његове љубави и милосрђа. Егоизам је управо супротност томе, то је неприродно и болесно стање од којег потиче бунт који дјеца испоље прије или касније. Погрешна слика коју егоистично дијете о себи створи током узрастања, у једном тренутку буде нарушена и такво дијете без благодатне Божије помоћи није у стању да се „помири“ са свијетом у којем оно није у центру сваке пажње. Зато је потребно подизати дјецу „у васпитању и науци Господњој“ (Еф. 6,4), научити их да живе смјерно и једноставно, да би схватили да скромност и смиреност представљају највеће животно здравље.
Дијете је највећи Божији дар човјеку за који је дужан да непрестано благодари, чувајући чистоту Божијег Образа у дјетету. Образовање, стога, и значи: обнављање образа (слике, иконе, лика) Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој. Како је лијепо запазио блаженопочивши Митрополит Амфилохије, прост народ, незагађен површним европским рационализмом, никада није заборавио у свом језику то дубоко етичко значење образа („образа ми!“ или „човјек без образа“, „гдје ти је образ“, „безобразан је“, итд.), што значи органску везу између образовања и етике, образовања и духовног живота уопште. Према томе, и васпитање се дефинише као обнављање и обликовање човјека по Образу Онога Који га је створио и његово питање (храњење) божанским добрима, моралом и духовношћу.
Дјеца ће током свог сазријевања неминовно да упознају зло које у овом свијету има много облика и маски. Владика Николај је говорио да је и потребно да дјеца упознају па и да отрпе зло, али да науче да распознају добро од зла и да се боре против зла у себи и око себе: „Не сакривај од сина, да и зло има у овоме свету свој висок и темељит престо, коме се милиони људи даноноћно клањају. Но утврди га у вери, да он не спада у милионе, који се злу клањају, но да је предодређен за војника добра“. Тако посматрано васпитање није само омогућавање дјетету да стекне одређена знања из једне или више области него је истовремено и његово спасење од гријеха, зла и смрти, које разарају човјекову богообразност.
Борба са овим свијетом који сав у злу лежи (1Јн. 5,19) није лака и једноставна. Око нас је много зла и ругобе од којих је једино могуће бранити се Љепотом и Добром – Христом. Када нас потресу трагични догађаји попут недавних у београдској школи „Владислав Рибникар“ и Младеновцу, склони смо да трагамо за коријенима и узроцима несреће. Имали смо прилику да чујемо разне „експерте“ чије анализе су углавном у домену периферних и секундарних узрока. Међутим, заједнички коријен свих трагичних дешавања попут ових јесте – обезбоженост народа који постаје лак плијен „сина погибли“ (2Сол. 2,3).
Наш задатак јесте да чувамо истину Цркве, проповиједамо Јеванђеље, гајимо код дјеце љубав према истинским вриједностима. Све то захтијева дубоко преумљење код родитеља и свих носилаца васпитног рада. Да би васпитање дјеце било успјешно и заиста било васпитање благодаћу Божијом, онда и сами родитељи најприје треба да задобију благодат врлинским животом, молитвом и покајањем. Зато је најсигурнија стратегија васпитања дјеце за вријеме које долази – покајање и обнављање хришћанских начела живљења.
