Суштински проблем и узрок бројних девијација у животу савремених хришћана јесте на, првом мјесту, одсуство било каквог вида катихизације. Пошто је илузорно очекивање да би у догледно вријеме могло да дође до обнове катихумената, потребно је усмјерити пажњу на катихизацију након обављеног крштења, са циљем исправног уцрковљења новопросвећених. То представља сложен и нимало лак задатак, а без чијег рјешавања ћемо као резултат имати преовлађујућу већину ”номиналних” хришћана који формално учествују у црквеним обредима, без свијести о потреби одређеног подвига као неизоставног дијела изграђивања и узрастања у Тијелу Цркве.
Појава да један хришћанин не осјећа никакву потребу за учешћем у евхаристијском животу, а да при том себе сматра ”потпуним” хришћанином, временом може да прерасте у трагични расцјеп између хришћана и Цркве. Оправданост овакве, на први поглед престроге, прогнозе је заснована на чињеници да данас срећемо не мали број оних хришћана који гаје чак непријатељски однос према Цркви. Непотпун успјех тзв. литургијске обнове у Православној Цркви дијелом је узрокован управо неподударношћу ”теорије” и ”праксе”. Основни појмови обнове нису ”проживљени” у правом виду, приступало им се на начин који није укоријењен у Предању што се може уочити и на примјеру Типика чија примјена је често значила неосновану икономију према ономе што заправо представља удаљавање од предањског црквеног етоса и праксе. Свакој историјској промјени, како је говорио проф. Георгије Манзаридис, претходи доживљавање Предања у свим његовим историјским димензијама, и поистовјећивање са њим. Из тога произилази и суштинска важност богословља за сваки акт у Цркви.
У хришћанском црквеном животу квантитет не значи квалитет. Црквени пастири су, како лијепо примјећује свештеник Георгије Казанцев, често склони да неупоредиво више пажње поклоне онима који су хришћани само на основу посједовања крштенице, а при чему их својим приступом и снисхођењем ни на који начин не приводе акривији. Погрешно је такав приступ насилно укалупљивати у јеванђелску заповијест о остављању деведесет и девет оваца зарад једне изгубљене, будући да тај приступ заправо значи легитимисање њихове минималне или никакве црквености. Генерације хришћана се тако васпитавају у ”слободи” од подвига, потребе за покајањем и поштовања црквених канона. Такав однос води ка посвјетовњачењу саме Цркве и на крају до њеног потпуног одбацивања. Свештеномученик Иларион Троицки, описујући ове девијације, каже да у души многих данашњих хришћана упоредо живе поштовање хришћанства и презир према Цркви. Дакле, поставља се питање да ли је човјек постао православни хришћанин само тиме што се крстио, а да након тога не живи црквеним животом. Крштењска благодат не дјелује механички и независно од човјекове воље већ је потребно да се умножава кроз лични слободан подвиг. Зато је дужност свештеника да појми и прихвати одговорност за онога кога је крстио, водећи га путем његовог уцрковљења. У супротном се формира вјера о којој је А. Шмеман писао да „руски човек вјерује у неопходност свештеника као извршиоца Тајни, али престаје да очекује од њега било шта друго: поуку, руковођење и морални примјер“. Једном ријечју, потребан је повратак крштених људи у окриље Цркве!
Оно што такође доводи до девијантног стања јесте непрописно обављена тајна крштења. Пред нашим црквеним пастирима је важан задатак превладавања аномалија кад је у питању вршење ове свете тајне, као нпр. крштавање раније освећеном водом, изостављање молитава заклињања итд. С тим је повезано и питање мотива за крштење. Јасне су канонске одредбе које одређују правила пријема и припреме људи за крштење и потом за хришћански живот у Цркви. Нарушавање ових правила и савјета који су утемељени у црквеној пракси доводе до извитоперења цјелокупног црквеног живота након крштења. Јер, онај који је, након светоотајинског учлањења у црквену заједницу прекинуо и изгубио благодатну заједницу с Богом, тешко више може да се назове пуноправним чланом Цркве. Зато Св. Григорије Палама каже: „…ако ми прије изабирамо живот у гријесима, ни божанско Крштење, ни божанске Тајне које слиједе за њим неће нас избавити од вјечне осуде“.
Савремена цивилизација са њеним тековинама наноси доста штете духовном и црквеном животу. Човјек проширује своју дјелатност и ”моћ” до крајњих размјера али се при томе смањује област дјеловања божанске силе и благодати у његовом животу. Проф. Стојан Гошевић је писао да морално и техничко безбожништво мијења основне форме духовног живота из чега се рађа презир према црквеној организацији. Да би Црква успјешно одговорила на све те проблеме потребно је да пронађе своје пророчке димензије. А то је могуће остварити само кроз изграђивање црквене свијести и живота код оних који ступају у Цркву, а на темељу догматских и канонских истина изражених у богослужбеној и светотајинској пракси.
