Протојереј-ставрофор Др Милош М. Весин
МИРИС КАРЛОВАЧКОГ ПОЈАЊА
Сећања на чика Бранка Ченејца
«Слушао сам те ономад на парастосу у Горњој цркви. Чујем да поред Богословије још и соло певање учиш. Али деране, запамти: пре него што ти икада будем рекао да лепо певаш, прво ћу ти рећи да појање не само душом, не само срцем, не само ни вером, не само ни гласом осетити треба, треба деране осетити МИРИС ПОЈАЊА да би се лепо појати могло. А наше Карловачко појање има свој мирис. Мирис тамјана, мирис паскурица, мирис високих фрушкогорских торњева, али и мирис прашине, мирис блата, мирис липа, мирис винограда, мирис свега онога уз чега је то наше благо настајало, расло и неговало се».
Беху то прве речи које сам чуо од Бранка Ченејца, у јесен 1971. године испред зграде карловачке Богословије. Од тог јесењег дана, бар три пута недељно проводио бих по сат или два са чика Бранком, шетајући испред Богословије и упијао његове речи. Признајем, онда их нисам баш све разумео, али сам за разлику од многих мојих школских другова имао бескрајно стрпљење за чика Бранкове приче. Остали би радо слушали његове вазда виспрене шале и досетке, немајући стрпљења за оно право, за оно што је увек после шале долазило.
Идуће године, беше то у септембру 1972, био сам тада у трећем разреду Богословије и Музичке школе, чика Бранко ме је позвао први пут у свој стан, недалеко од Богословије.
«Господине млади, хоћу нешто да те питам али право да ми кажеш. Видим да за моје приповести стрпљења имаш, па намислих да те приупитам да ли би имао стрпљења да са мном сређујеш моју музичку заоставштину која је у Архиву Академије наука у згради Богословије. Разговарао сам са г. Денићем и свако после подне, одмах после вашег ручка, можемо да одемо и радимо пар сати». Скоро две пуне школске године по седам-осам сати недељно чика Бранко и ја смо проводили у Архиву сређујући његову заоставштину. Колико сам му у томе помогао, и да ли, уопште не знам, али знам да за мене то беху драгоцени сати. Било је то као нека врста упоредне школе у којој сам слушао оно што у књигама није писало. Слушао његова сећања и размишљања о људима и догађајима који обележише живот српске црквене и музике уопште прве половине дведесетог века. Бити у Карловцима, а говорити само о Србима било је равно греху за чика Бранка, јер за њега Карловци не беху само Српски Сион, него и најзначајнији духовни и културни центар руске емиграције. Уз сваку случајно дотакнуту партитуру неког руског композитора ишла је и прича, или безброј прича о самом композитору, или неком од диригената који су ту музику изводили. А онда опет, у вазда живом и искричавом монологу, речи о чувеном Митрополиту Антонију Храповицком, о Архимандриту Теодосију, Архиђакону Михаилу, «једином који је о Малом входу могао оно чувено царско Евангелије да носи», протојереју, професору и диригенту Борису Волубујеву – «малој Терци», диригенту Арсењеву, отменом и благом протојереју и професору Борису Селиванском, ненадмашном басу Павла Фигурова и тако у недоглед.
Октобра исте године, током једног од наших поподнева у Архиву, чика Бранко је из своје ташне извукао свеже написану партитуру и рекао ми: «Ово сам, преко лета, писао за ваш хор и већ сам дао о.Тоши (протојереј Тодор Илић, диригент богословског хора и парох Горње цркве) да умножи и ускоро ће почети да вежба са вама. Жеља ми је да се то изведе о Светом Сави, на Академији идуће године. Слушај сада»… Почео је онда, својим још увек очуваним баритоном, да пева Стихиру о слепом, петога гласа, која се пева у Шесту недељу по Васкрсу. Завршивши је, погледао ме је, некако значајно, и наставио: «Видиш, то је основа, и ја сам на тој основи изградио четворогласну композицију истога наслова ГОСПОДИ МИМОХОДЈА ПУТЕМ, с тим што ће мотиви петога гласа стално да лебде између деоница првог и другог тенора и првог и другог баса. А у средини је једна соло бас деоница, коју сам теби наменио». Онда је читаву композицију отпевао по гласовима, указујући ми на места на којима мелодија иде из једне гласовне деонице у другу.
Прво извођење те нове копозиције заиста је и било о Светом Сави 1973. године, дакле пре тачно 30 година. Чика Бранко је седео у првом реду, нестрпљив и видно узбуђен, а руку на срце, такав је био и цео хор, са диригентом на челу. Дуг је то, дуг и топао аплауз био. За све. За композитора, диригента, хор и солисту. Нама богословима је било драго што смо баш ту композицију добро отпевали, мада тада нисмо ни били свесни да те вечери постасмо учесници у вазда живом процесу ЛЕПОТЕ, брушењем једног новог драгуља у бесцен ризници српске духовне и музичке културе. Беху то времена нимало лака за Цркву и нове замахе ма ког вида стварања у њој, па ипак и у тим тешким временима ЖИВОТ ЦРКВЕ СТАЈАО НИЈЕ. Чувало се старо и од предака наслеђено, а у тим временима и то је, и то још како, био значајан стваралачки процес, али се истовремено, пажљиво, с мером и укусом за добро и лепо, ишло и у нове стваралачке замахе.
Мада ми формално никада није предавао, Бранко Ченејац је остао један од мојих најдражих професора у животу. Можда баш захваљујући том неформалном и необавезном односу који је постојао између једног Професора Богословије у пензији, који је увек имао шта да каже, и једног радозналог ученика, успео сам много и да чујем, а много и да научим од њега. И увек, увек када га се сетим, кроз мене прострује оне његове прве речи, речи о МИРИСУ ПОЈАЊА. Данас то нису више само речи, јер можда тек сада осећам њихов прави смисао и значај када ме све више испуњава ЗАИСТА ПРАВИ И БЛАГОТВОРНИ МИРИС КАРЛОВАЧКОГ ПОЈАЊА! А то чуло, у великој мери, зналачки је и мудро, између осталих, у мени развио и оплеменио и Бранко Ченејац.
(Аутор је протојереј-ставрофор, парох јужночикашки и ленсиншки, и професор на Богословском факултету у Либертвилу, САД)
