Пише: протојереј-ставрофор др Велибор
Од како је на православни Божић 2020. године ступио на снагу Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница и од како су, због више дискриминаторних и неуставних одредби закона, покренуте многољудне литије у скоро свим градовима Црне Горе, јавно је проблематизовано питање иницијативе за оцјену уставности спорних одредби закона коју би Уставном суду поднијеле Митрополија црногорско-приморска и епархије СПЦ у Црној Гори.
Један правник је тврдио да Црква не подноси иницијативу Уставном суду, јер ”не жели да дјелује институционално него ванинституционално литијама”. Правник је заборавио да литије као јавна окупљања вјерског карактера итекако представљају институционални и легални облик дјеловања, јер су организоване у складу са Законом о јавним окупљањима и јавним приредбама и у институционалној сарадњи Цркве као организатора са Управом полиције као надлежним органом државне управе. Други правник је готово стопроцентно био сигуран да ”Црква неће поднијети иницијативу Уставном суду”. Од почетка је било јасно да је прича о Уставном суду и иницијативи само разлог да безочно нападају Цркву и мирне грађане на литијама.
О чему се, заправо, ради?
Прво, треба знати да није Црква један и једини субјект који има право да Уставном суду поднесе иницијативу за оцјену уставности спорних законских одредби. По Уставу и Закону о Уставном суду, свако може да поднесе иницијативу за оцјену усаглашености спорних законских одредби са Уставом. Осим тога, постоји и још једна могућност која се односи на покретање поступка предлогом за оцјену уставности, који могу да поднесу Влада, народни посланици, локалне самоуправе и друге установе. Као што се види, по Уставу и закону, поступак пред Уставним судом може да покрене свако, а не само Црква. Осим тога, и Уставни суд има право да по службеној дужности покрене поступак. Не чуди што се то питање поставља Цркви, али чуди зашто се то питање поставља само Цркви.
Можда неко на то може да каже да је, по природи ствари, Црква најзаинтересованија да се из правног поретка Црне Горе уклоне неуставне законске одредбе о слободи вјероисповијести, поништавању правног субјективитета кроз тзв. реевиденцију вјерских заједница и ретроактивној примјени права којом је намјерено вршење брзопотезне национализације Светиња и остале црквене имовине која је настала прије 1. децембра 1918. године. То јесте тачно, али се није ваљда дотле дошло да је једино Црква у Црној Гори заинтересована за правду, правичност, уставност, законитост, људске слободе и права, правну државу и остале универзалне вриједности.
У чему је проблем?
Нећу овдје да образлажем веома учестале тезе о уставним судовима као политичким судовима на екс-југословенским просторима. Умјесто тога, навешћу да правници-критичари Цркве и грађана на литијама нису примијетили крајње проблематично и незаконито стање у Уставном суду. Умјесто предсједника, замјеника предсједника или најастаријег судије као вршилаца дужности предсједника, како је прописано Законом о Уставном суду, у то вријеме је незаконито изабрана ”предјседавајућа судија” Уставног суда, а таква функција не постоји по закону. И то је недавно утврдила надлежна судска власт у Црној Гори, па је одмах по пресуди за вршиоца дужности предсједника, у складу са Законом о Уставном суду, изабран најстарији судија! И никоме ништа што је Уставни суд скоро годину дана доносио одлуке у незаконитом стању. Даље, прије неколико година је стављена ван снаге одредба из Закона о Уставном суду којом је било прописано да се поступак по иницијативи или предлогу за оцјену уставности има окончати у року од 18 мјесеци. И то је дуг рок у друштвено напетим и тензичним ситуацијама, а да не говоримо о садашњој ситуацији када није прописан никакав рок за окончање поступка, а што би трајало у недоглед.
Многи не знају да евентуално подношење иницијативе Уставном суду од стране Цркве или било ког другог субјекта не би, само по себи, суспендовало примјену спорних, неуставних и дискриминаторних законских одредби. Сходно Закону о Уставном суду, једино би, у случају појединачног храма, манастира или неке друге црквене непокретности, могла да се тражи привремена мјера док би неуставне и дискриминаторне законске одредбе и даље биле на снази и производиле би своја циљана антицрквена дејства, односно испуњавале би свој антицрквени циљ и намјену.
Због свих наведених разлога, без обзира што је Правни савјет Митрополије одмах након ступања закона на снагу припремио иницијативу Уставном суду, а посебно због великог узнемирења вјерника и оних који то нису – сматрали смо да се дијалогом могло доћи до бржег, једноставнијег, праведног и правно одрживијег законског решења које би било у складу са Уставом и јединственим правним поретком Црне Горе. Такво решење би, у складу са препорукама и честим охрабрењима са релевентних међународних адреса, најбрже повратило мир и спокој међу вјернике које је узнемирио Закон о слободи вјероисповијести са многим одредбама, а посебно са оним из чланова 3, 25, 26, 28, 62, 63 и 64 Закона, који и јесу најспорнији не само за Цркву него и за правни поредак Црне Горе.
Вријеме је показало да смо били у праву. Инсистирали смо на дијалогу и институционалном решењу проблема, одазвали смо се на дијалог и аргументовано смо заступали јединствене и од Епископског савјета једногласно усвојене ставове Цркве. Владин експертски тим на челу са екс-министром Зораном Пажином је у дијалогу постављао ултиматуме, а све са циљем да се Црква окриви за све и свашта под капом небеском. На срећу, то је свако препознао!
Извор: Дан, 10. јануар 2020.г.
