Доносећи одлуке, не у своје лично име, већ у име Српске цркве, архијереји окупљени на заседању Светог архијерејског сабора, чије је овогодишње пролећно заседање почело у понедељак, и овог пута раде под будним оком јавности, с видљивим и мање видљивим притисцима, али и очекивањима шта би требало, а шта не да се нађе међу одлукама.
Чини се да део јавности и пре него што су почели заседање и расправа о одређеним питањима већ зна оно што још ни сами архијереји не знају: ко ће бити нови епископи и ко је виђен за члана Синода и када ће се о чему гласати, када ће се Сабор завршити. Најмање се, изгледа, зна о томе какво је, у ствари, тело Свети архијерејски сабор, шта оно представља у устројству Цркве и како према црквеним прописима изгледа његов рад. Коначно, како доноси одлуке које су врло често демантовале „поуздана сазнања добро обавештених извора”, а готово увек демонстрирале јединство Српске цркве и о оним питањима за које су „упућени” тврдили да владике имају непомирљиве ставове.
Свети архијерејски сабор је најважнији орган Српске православне цркве, он је Уставом СПЦ нормиран као највише јерархијско представништво, затим као црквенозаконодавни орган у питањима вере, богослужења, црквене дисциплине и унутрашњег црквеног уређења, објашњава за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, један од најбољих познавалаца Устава СПЦ и додаје да Сабор има и одређене судске надлежности.
– Саборност представља једно од најважнијих својстава православне цркве јер као хришћани исповедамо да верујемо у једну свету саборну и апостолску цркву. Архијерејски сабор једне помесне цркве јесте кровни и незаменљиви израз црквене пуноће и видљиве саборности која најважнији и најдубљи израз има у светој литургији, а у црквеноуправном смислу кроз рад и одлуке Светог архијерејског сабора које су обавезујуће за читаву помесну цркву. Сабор је и молитвени догађај јер почиње Светом литургијом којом началствује црквени поглавар уз саслужење епископа, презвитера и ђакона и уз молитвено учешће верног народа – каже Џомић.
Он истиче да се у току заседања Сабора у свим храмовима Српске цркве, уз надлежног архијереја, на богослужењима помињу и патријарх и архијереји који су сабрани на заседању и додаје да на тај начин цела помесна црква пружа молитвену подршку Сабору епископа на челу с патријархом.
– Сходно свештеним канонима, Сабор се састаје два пута годишње, а по потреби и чешће. Сви епископи су дужни да учествују у његовом раду, а уколико су из неког разлога спречени, дужни су да свој изостанак оправдају. Састав и надлежности Сабора прецизно су и јасно прописани Уставом СПЦ. Сазива га патријарх у споразуму са Светим архијерејским синодом, а он је и његов председник и има тзв. златни глас приликом одлучивања уколико су гласови пођеднако подељени. Сабор има и свој пословник о раду којим је тачно уређена процедура седница. Сабор усваја свој дневни ред, чији предлог и материјале припрема Свети синод – наводи протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
Међутим, сваки епархијски епископ у току заседања највишег црквеног тела има право да подноси представке и кандидује неку тему како би се донела и одлука у том случају, објашњава наш саговорник.
– Сви знамо када почиње заседање Сабора, али нико не може да зна када се завршава, нити које ће питање и када доћи на дневни ред – истиче Џомић.
Додаје и да ово црквено тело има и своје одборе у којима се прво разматрају приспели материјали, а има право и да у своје седнице позове стручна лица како би додатно, са стручне стране, појаснили неку тематику. Најмлађи епархијски епископи су секретари Сабора и они воде записник који, после сваке седнице, усваја највише црквено тело.
– Свештени канони препоручују да се саборске одлуке доносе у „једномислију”, односно „једнодушно”, али прописују да, уколико нема једномислија о неком питању, онда „важи глас већине”. Епископи имају право да изузму своје мишљење у вези с одлуком која је донета већином гласова, али их, без обзира на изузето мишљење, саборска одлука обавезује као и све друге чланове Цркве. Легитимно је и препоручљиво да се архијереји пре доношења важних одлука међусобно консултују и разговарају. То је један од путева да се дође до пожељног „једномислија” јер је још у Старом завету речено да је „мудрост у савету многих”. Али ако нема једномислија, онда се одлуке доносе апсолутном већином гласова, односно 50 одсто плус један глас од укупног броја чланова Сабора – каже Велибор Џомић.
Што се тиче избора нових епископа, наш саговорник објашњава да се он врши на седници на којој обавезно присуствује најмање две трећине епархијских епископа, а уколико се не постигне једнодушност о предложеном кандидату за архијереја, гласа се тајно и одлучује апсолутна већина гласова.
– Један велики српски архијереј и вишедеценијски угледни члан Светог архијерејског сабора, блаженопочивши епископ шабачко-ваљевски Јован (Велимировић), иначе синовац Светога Владике Николаја, говорио је у своје време, и то када је Сабор био под великим притисцима комунистичког режима, а Црква у стању гоњења, да је Свети архијерејски сабор „чудно и ћудљиво тело”. Нико унапред не зна и не може да зна коначне саборске одлуке управо због тога што се доносе уз призив и садејство Духа Светога. Тако је било, а тако је и данас. Управо због тога су смешна и неодговорна, али и тотално дилетантска, нагађања будућих саборских одлука по неким медијима који имају за циљ да врше притисак на Сабор. Стварност је увек показала да такви притисци не могу да имају утицаја на доношење саборских одлука. Црквене одлуке се доносе у интересу Цркве, а не у интересу нецрквених или изванцрквених фактора – наглашава Џомић.
Извор: Политика
