ВИДОВДАНСКА ТРИБИНА
МАТИЦА СРПСКА У ДАНИЛОВГРАДУ
1. ЈУЛ 2022.љ.Г.
Протојереј Жељко Ћалић: Видовдане мој очиње виде
„Отвори очи моје и разумећу чудеса закона Твога“
( Пс.118,18)
Које су то очи, који је то вид који псалмопојац и цар изабраног народа Божијег, старог Израиља, Давид иште од Законодавца? Какви су то чудесни хоризонти који се отварају и откривају очима од Свевидећег отворених? Очевидно је да пјесник не мисли на тјелесни вид јер „ онај коме су отворене очи тјелесне, види свијет око себе“, и ту се се завршава и ограничава хоризонт који досеже тјелесни вид, „док онај коме су отворене „ очи ума“ , то значи и разума и срца, „види“ Бога и Божански поредак ствари, разумије у чему је тај поредак и шта се од њега тражи да би могао да достигне спасење и савршенство“.(1 Тек онда, кад човјек као појединац али и као народ развије свој духовни визир, кад прогледа видовитим духовним очима, када се издигне изнад ограничења тјелесног ума и вида, тек тада се отварају безгранични духовни хоризонти чудесног закона Божијег „који није од овога свијета“, и који је за неке „саблазан“ , а за неке „лудост“, док је за оне којима се отвори „Божија сила и Божија премудрост“.(1 Кор. 1, 24)
(1)Митрополит Амфилохије ( Радовић), Часни Крст Христов и Косовски завјет, Београд- Цетиње 2011, стр.63.
У старом свијету је постојао један изабрани народ Божији, стари Израиљ, са којим је Бог склопио савез или завјет, одржавајући га многобројним чудима и знамењима, не одустајући од њега, без обзира на спотицања и колебања изабранога народа, „ Нећу погазити завјета Својега, и што је изашло из уста Мојих нећу порећи. Једном се заклех светошћу својом; зар да слажем Давиду?“( Пс.88, 34-35). Оно што је запечаћено и утврђено Духом Божијим остаје до вијека, „ Небо и земља ће проћи, али моје ријечи неће проћи“( Лк. 21,23). Доласком Христовим, а по обећању Божијем „да ће му се поклонити сви народи“( Пс. 71,11) рађа се Нови Израиљ, који више није само један народ по крви , већ сви народи који силом Духа постају један нови изабрани народ, Нови Израиљ , „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“( Мт. 28,19)
Овај позив Христов, преко светих апостола и њихових настављача и равноапостола чули су и одазвали се многи народи, а међу њима и наш српски народ. Пелцер бесмртности и печат дара Духа Светога наш народ је примио у првим вјековима нове хришћанске ере, али је као и свако сјеме које се прими, морао да расте, да зријева и да донесе многи род у своје вријеме.
То благословено вријеме, када су се могли убрати први слатки духовни плодови, било је вријеме светих Симеона и Саве. Тај зрели плод је био „ крајеугаони камен“( Еф.2,20) коме ни „врата пакла неће одољети“(Мт.16,18), и у преломном историјском тренутку, у коме се одлучивало „ коме ли се привољети царству“, они су изабрали Царство Небеско.
Свети Сава је својим одласком на Свету Гору трасирао српском народу „пути воводјашчаго в жизан“и „дрво маслиново“, као јеванђелску вертикалу нашег бића и постојања и дубоко је укорјенио у времени и вјечни егзистецијални идентитет свога народа.По њему, „народ и постоји да би се осветио и просветио Вјечном истином и Вјечним животом. Без тога –народ је без вјечне вриједности; без тога- народ је поворка ходајућих лешева“.(2 Свети Сава се показао као добри крманош свога народа на вододјелници истока и запада и цивилизацијских врједности онога, а као што можемо видјети и овога времена.“Својим првосвештеничким и државничким генијем, Свети Сава је судбински предодредио драму наше историје. Да није Светога Саве, не би било не Светога Кнеза Лазара и величанствене косовске драме“(3.
Два су Божија критеријума, којима Он мјери и којим ће се на крају историје мјерити зрелост једног народа: светитељство и мучеништво. То су најсавршеније и најчистије анафоре ( приноси) Богу једог народа. „ Наша немањићка држава је почела са Светитељима, а завршила се са Мученицима“. То су два печата, како на историјској, тако и на вјечној тапији нашег народа са Богом. Јер се небеска правда и избор за Царство Небеско мора „ светитељски и мученички одстрадати.“(4)
(2)Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве, Београд 2007, стр.268.
(3)Исто, стр.268
(4)Исто, стр.268
Појам мартирос код Грка има два значења: мученик и сведок. Онај који страда, посебно онај који добровољно страда „ јер, нема веће љубави и блаженства, него да ко положи живот за ближње своје
( Јн.15,13) , он истовремено и свједочи да страда из љубави према другоме, јер има страдања за испразне и погрешне идеале који су мотивисани себичношћу, саможивошћу, мржњом према другоме( пакао то су други, Сартр) , што је у супротности са хришћанским идеалом саможртвене љубави која је дјелатна и која врхуни у крсноваскрсној радости.“То је јеванђелска антиномија наше светосавске, видовданске етике.. Без видовданске етике, наш би се народ удавио у живом пјеску европског релативизма. И његовог рођеног брата- нихилизма, и заједничког им оца- атеизма, и праоца- мартеријализма.На овој планети има мјеста за све народе само када се човјечанство посматра са небеских, са светосавских, са лазаревских висина. Десили се да који народ себичност прогласи за своје врховно божанство, он се претвара у људождерску машину ( каква је у наше вријеме Нато алијанса и сви они који јој се клањају), која на крају саму себе уништава.“(5 Што је судбина свих царства земаљских до данас. „ Јер, Бог на чудесан начин води народе. Он учини да народ велики по броју, но себичан по души, прогута слона а задави се од комарца.“(6.
5)Исто, стр.268, 269
6)Исто, стр. 269
„Видовдане мој очињи виде,
Тобом видим што други не виде.“
Митрополит Амфилохије овим својим стиховима следује горе наведеним стиховима цару Давиду, јер нам се Бог открива у пресудним историјским тренуцима на начин који је у том тренутку најбољи за нас , даје нам најбоље разумјевања датог тренутка и уводи нас у тајанствене ризнице своје мудрости, у оно „ што око не видје, ухо не чу и у срце човјечије не уђе“(1 Кор.2,9).
Такво надахнуће и духовни видовити- видовдански вид, које је одозго, је неопходан у таквим преломним драматичним дешавањима да би се донјеле праве одлуке, које су некад супротне нашој људској логици, или боље речено оне су по својој природи надлогичне,“ко изгуби живот свој, мене ради и јеванђеља ради, сачуваће га“( Мк 8,35). Ово је један од најпознатијих парадокса у Јеванђељу, који нам открива да је исконска агонија човјековог страдања и умирања, јер, „ Наша земља мати милонах, сина једног не мож вјенчат срећом“(Луча микрокозма), ријешена у крсноваскрсној жртви Христовој, која ће постати парадигма свима онима који хоризонталу своје егзинстенцијалне датости вежу за вертикалу своје вјечне егзистенцијалне задатости . Зато је амбиција за стварањем срећнијег и просперитетнијег друштва без жртвовања себе за добро другога, или још погубније; жртвовања другог ради себе и своје саможивости и самодовољности, била и остала највећа и најтрагичнија утопија човјека у свим епохама.
Видовданска јеванђелска етика добровољне жртве има за последицу радост која је јасан израз храброг Да у нашем правом бићу којим се руководио свети Кнез Лазар и косовски витезови мученици. По рјечима Исидоре Секулић изговорене 1911 године
„Будна је и жива наша видовданска свест, али је трома…Трвења и понижења су је много рашчупала…Скинимо са ње оно што је мртво… Видовданска свест нека нам не буде музеумска и слава сувих ловорова и жутих воштаница, него нека буде жива и чила свест соколова и војника и културних радника. Видовдан не треба да буде само дан парастоса, него нека буде и дан рођења и обнове једне велике и живе идеје“
Видовданска етика је неисцрпно надахнуће, модус вивенди, репетицио и обнављање, не нечега што је било у прошлости у комеморативном смислу, и не као робовање пројекцијима о неизвјесној будућности, јер „ данас је тај дан, данас је дан спасења“( 2 Кор.6,2), већ да се морамо прво сви појединачно опредјелити за „Царство Небеско, које је унутра у нама“( Лк.17, 20-21), тако ћемо постати причасници Лазеревог избора, овдје и сада, у овом нашем историском тренутку, које ће нас сврстати, у Лазареву небројану војску, која се попуњава од оног првог Видовдана, а попуњаваће се до оног последњег. Јер по ријечима св.Владике Николаја Жичког:
„ Ко ово може разумети сем онога ко је у стању ово доживети, преживети ? Није ли ова тајна јеванђеља једна од најдубљих и најплеменитијих, доживљена и посведоченанашим народом кроз историју од Косова до данас? Лазарево привољење Царству Небескоме значило је целу једну религију.
Та религија Лазарева је потребна данас народу, као и увјек.Јер, она значи да са Христом долази побједа. Значи још да је и сада, као и у почетку, пред нашим слободним и уједињеним народом отворена књига која долази са Неба из Јерусалима, са вечито истим питањем, које иде са тутњем кроз све дане људске историје: Коме ћеш се приволети царству…Та књига подноси се на потпис свакоме од нас кроз цело земно време.“(7
Алтернатива обом избору за вјечну славу је избор за вјечну срамоту. То је избор Мурата, тиранина, насилника и окупатора
„ коме закон лежи у топузу“(Горски вјенац). И њега је руководило срце, јер „ гдје срце ваше, тамо је и благо ваше,“( Мт. 6, 21) и он је на свој начин приносио жртву свом лажном божанству; приносио му је лаж, своју освајачку грамзивост, своје властољубље, насиље, нечовјечност своју, учинивши тако да му и у времену и вјечности
„ трагови смрде нечовјештвом“( Горски вијенац).
То је и избор Вука Бранковића у какулисању и земаљским рачуницама који проистичу из страха који „ животу образ често каља“( Горски вијенац), из страха од губитка привремене власти и части и привилегија које оне доносе, губитка привременог добитка и блага које„мољац једе, рђа квари а лопови овога свијета поткопавају и краду“( Мт. 6, 19-21), од избора широког пута који у пропаст води, и избјегавања уског који у живот вјечни и вјечну славу води. Али је и исти Вук , надамо се у Бога, у казаматима турским у окупираном Цариграду на концу свог живота то схватио, и мученичком крвљу спрао свој гријех и, ако не временску а оно вјечну срамоту, опрао.
7)Владика Николај Велимировић, Српски завет на размеђи светова, Цетиње 2001, стр.121-125
И данас са ове историјске дистанце можемо међу нама препознати и Лазаре и Милоше, и Мурате и Бранковиће, и данас је Косово „ грдно судилиште у коме Содом запушио“( Горски вијенац) , и данас су „ куге људске „ зинуле да „на овај камен“ избљују „ адски отов своје душе“( Горски вијенац), само што он не долази са истока, као некада, већ са некадашњег хришћанског запада, који већ хиљаду година носи само име хришћанско а „силе се њене одрекло“( 2 Тим. 3, 5), који намјесто мудрости „лудост изабраше“ и поново интронисаше на трон „ не право узети“( Горски вијенац) палог човјека и обезбожени и огољени хуманизам и таквог га прогласиш да је „мјера свих ствар“( Протагора). У наше вријеме у новом Вавилону који сад носи име Брисел, Вашингтон…, и формално су донјели оно за шта су се припремали вјековима, а то је да су име Христово и његових празника не помиње у хришћанској Европи, насталој управо на хришћанским вриједностима, наводно због вјерске толеранције и секуларизма.
У самој ствари одричући се правно-формално онога чега су се у своме срцу одавно одрекли, и тако свртавајући себе у Јудине сватове, продавши душу своју боголику за 30 сребреника, са којима ће стећи Акелдаму- Крвну њиву за грбље странцима, с тим што ће они бити ти странаци и отуђеници од Царства Небеског.
И по ријечима морачког јасновидца „ Тај и такав живот, без Бога и упркос Богу, претворен у врзино коло потрошачке похотљивости и капиталистичке незајежљивости своди се у суштини на живот духовног слијепог подаништва и господарења људима, на трагу савјета „старе змије“, којима се људима тобоже отварају очи, да и сами постану као богови који знају добро и зло, док их у ствари отржу из близине Божијеи и увлаче у свој човјекоубилачки загрљај.“(8
И у нашем покољењу има оних који су „заробили себе у туђина“и „похулили на вјеру прађедовску“( Горски вијенац), који не само да какулишу и праве рачунице попут Вука Бранковића, већ се отворено сврставају на страну „ куге људске“ нашег доба и са њиховог крвавог ножа лижу „адски отров“( Горски вијенац), који као да има дејство наркотика и све их више омамљује. Они себе сврставају у Мурато-Нато војску „Видовданомрзаца“ који се утркују да слугански и у духу самопорицања и аутошовинизма, потпуне негације себе самога, свога поријекла, свога корјена, јер по рјечима једног гуруа такве самоубилачке идеолошке матрице „ да само дрвеће мора имати корјенове“ такви апатриди, безкорјеновићи,бездомници, лишавају себе оне „дубље видовитости коју обично достижу истинотражитељи добрих намјера.“(9
8)Митрополит Амфилохије Радовић, Часни Крст Христов и Косовски завјет, Београд-Цетиње 2011, стр.52.
9)Исто, стр. 55
„ Кад год смо у свом историјском ходу бивали вјерни великомученику косовском Лазару- били смо велики, и као појединци и као народ. Кад год смо се одрицали опредјељења косовског, долазили смо у опасносност да изгубимо и свој образ у своме живљењу у сраму, а онај ко срамно живи- тај срамно и умире и спомен његов губи се и нестаје са ове земље.“(10
Ми смо позвани од Бога и од наших светих предака да свједочимо свима цјелим својим бићем избор за Царство Небеско, свима онима који „имају уши да чују“( Мт.13,9). Јер“ оно што нашег човјека и наш народ чини великим и пред Богом и пред остали народима јесте ово једно, само ово једно: видовданско јеванђеље и видовданска етика.“(11
Видовдане мој очињи виде,
Тобом видим што слјепци не виде
Видим Лаза небом обасјана
И у њему зору новог дана
У васкрслом Христу запретана
Потврђена Завјетом Косова
Јединога пута Србинова.АМИН!
Протојереј Жељко Ћалић
10)Исто, стр.145
11)Преподобни отац Јустин, Сетве и жетве, Београд 2007, стр.270.
