Христос васкресе, браћо и сестре! Ево, у знаковима, иконичности Старог савеза наговештено је величанствено дело васкресења Богочовека Христа. Знакови васкресења су обрезање, помазање царева и свештеника, полагање руку, жртве и изнад свега, јеврејска Пасха. У тој иконици препознајемо праликове, архетипове Васкресења Христовог. Полазећи од крсноваскресног тродневља као извора светлости Васкресења, ново Христово време својим просијавањем прожима сву литургијску годину. Она је стварна „пријатна година Господња“ (Лк 4, 19). Она је „предукус“ Царства Божијег. Зато је Васкресење Благи дан над благим данима.
Свети Атанасије Велики је назива „Великом недељом“ (Epistula festivalis, 329; PG 26, 1366A.), односно „светлом недељом“, како га ми називамо. Насушни, односно надсушни хлеб је коначно плод Земље обећане, јемство Божије верности датим обећањима. „Хљеб који ломимо није ли заједница тијела Христова?“ (исто).
Благданској радости вина сада се додаје велика радост вечне будућности, односно додаје јој се и есхатолошка димензија. Ево, управо сама света Литургија је ново и коначно значење те вечне будућности.
Сам Господ је „Чашу благослова“ дао управо у време Пасхе, рекавши: „Ово је чаша Нови завјет у крви мојој која се за вас излива“ (Лк 22, 20). Тако из литургије у литургију славимо управо васкресно светотајинство „докле (поново) не дође“ (1 Кор 11, 26). Дакле, ми заправо уским крсноваскресним унебоходом присуствујемо небеском слављу седајући у престоле светих у Царству Божијем. Не ради се о пуком сећању на тај спасоносни догађај, већ о улажењу у чудесна дела која је Бог уделио нашем хришћанском роду. Зато и ми славећи нову Христову Пасху славимо властито ослобођење из „Египта“ овог света. Зато увек имамо на уму Христову пасху и према њој усклађујемо свој живот. На свакој литургији славимо крсноваскресну жртву Христову коју је Богочовек Христос једном заувек принео за наше спасење. Она је зато увек садашње, данашње наше искупљење.
Она је „ради отпуштења (наших) гријехова“ (Мт 26, 28). Свака литургија уприсутњује ту спасоносну крсноваскресну Жртву. Та Жртва примењује плод свој који је крес васкресења у нама. Она је славље „под началствовањем епископа или оног кога је он овластио“ (Свети Игнатије Антиохијски, Epistula ad Smyrnaeos, 8, 1). „У служби презвитера духовна жртва верника долази до пунине у сједињењу са жртвом Христовом, који је једини Посредник; те се жртва рукама презвитера, у име целе Цркве приноси у Евхаристији бескрвно и светотајински, док Господ не дође“ (исто).
Са Христовом жртвом се сједињују не само чланови Цркве који су на земљи већ и они који су у небеској слави. Зато презвитер кадећи возглашава: „Изрјадно о пресветјеј владичици нашеј Богородицје и приснодјевје Марии́.“ Зато је свака литургија Христово присуство снагом Логоса Божјег и Духа Светога. „Будимо потпуно уверени да ово што је пред нама није нешто што је обликовала природа већ што је благослов освештао, те да је већа моћ благослова него природе, јер благослов мења и саму природу“ (Свети Амвросије, De mysteriis, 9, 50, 51: PL 16, 405-406). Христос анести! Христос воскресе!
О Васкрсу 2023. године
