Патријарх Павле

Протосинђел (владика) Методије: Живот поред Патријарха Павла је био посебан благослов

Поводом десетогодишњице упокојења Његове светости Патријарха српског г. Павла, подсјећамо вас на свједочанство тадшњег протосинђела Методија (данас викарног Епископа диоклијског) о данима проведеним са блажене успомене Патријархом српским Павлом.

Протосинђел Методије (Остојић): Живот поред Патријарха Павла је за мене био посебан благослов

„Док је Патријарх Павле био на Војномедицинској Академији, ни по чему се није могло закључити да је то Патријарх. Читав тај живот, обавезе које је као први међу једнакима имао: пријеми, сусрети са делегацијама и разним званичницима; све је то негде умрло у њему. Као да се никад није бавио тиме већ као да је живео у колиби у шуми и као да је био само са Богом. Приметио сам да је заборавио неке људе и догађаје, али никад није заборавио ниједну молитву, нити иједан тропар. Све оно што је корисно за душу, увек је знао. Све што није било битно, од њега је отпало. Остало је спокојство, молитва и нада у Господа. И тако се и упокојио“.
Овако је протосинђел Методије (Остојић) почео причу сабраћи из Цетињског манастира о времену, дугом више од две године, проведеном уз узглавље блаженопочившег Патријарха српског господина Павла. Најпре у Патријаршији, па онда на ВМА. „Новости“ су ексклузивно добиле благослов да пренесу део те приче и да је поделе са читаоцима и свима онима који су волели и ценили Патријарха Павла. А то је, показало се, цео наш народ.
 – У тренутку кад је дошао тај моменат, моменат упокојења, није било уздаха, ропца, гримасе на лицу, грча, ничега – причао је тихим гласом отац Методије своју причу живота.
– Тог јутра је на мене био ред да служим Литургију у капели на ВМА. Али, нешто ми се није дало да изађем из апартмана, а да Његову светост не причестим. Имао сам неки осећај као да ће се нешто десити док будем одсутан. И причестио сам га даровима које сам имао ту код себе. У последње време он је стално држао затворене очи, али све је чуо. Кад сам прочитао молитву за причешће, отворио је очи и гледао ме буквално право у очи. Чуо је и кад сам га питао:
– Ваша светости, хоћете ли да се причестите?
Тихо је одговорио:
– Хоћу.
– Бог помогао и Бог благословио – и причестио се као ниједном за тих годину и по дана. Тако мирно, спокојно. Све је указивало да му је то последња причест. Чинило ми се да је и он то знао. Затворио је очи и није их отварио док се није упокојио. Ја сам отишао да служим Литургију, а кад сам завршио, скинуо одежде и, кад сам стигао до врата апартмана, Његова светост је отишао Господу, као да је чекао да се заврши Света литургија…- пребирао је сећања и детаље тог новембарског јутра отац Методије.
Према његовим речима, живот са Патријархом одвијао се брзином два-три километра на сат. Мирно, спокојно…
– А од тренутка упокојења Његове светости, све је кренуло страховитом брзином. Све се дешавало као да је баш тако било планирано, а никад о томе нико није ни говорио, ни мислио. Одмах након сат-сат и по по упокојењу стигао је председник Тадић. Имам утисак да је Патријарх посебан однос имао управо са господином Тадићем. Председник Тадић је често долазио и никад се није знало кад ће то да буде, јер се није најављивао. И кад Патријарх није ништа проговарао, председник Тадић је имао потребу да седи поред њега и да ћути. Кад уђе, као да не уме да изађе. Седео је буквално као хипнотисан. Сећам се да је једног дана остао баш доста дуго. Његова пратња се била већ узнемирила, јер је председник имао испланираних обавеза. После извесног времена, отац Давид му каже да је Патријарх уморан и да га из столице треба преместити на кревет. А, он најједноставније што је могао рече:
– Могу ли вам нешто помоћи? Молим вас, немојте мислити да ми је тешко. За мене би била част да му помогнем.
Пустимо га још мало да буде поред Патријарха, још неких пола сата. Атмосфера је већ постала напета. На крају, ништа нам друго није преостало – услишили смо молбу председника Тадића, тако да смо нас двојица заједно пренели Његову светост у кревет. Председник се озарио као мало дете. Отишао је срећан. Имао је неку потребу да помогне.
А тога дана, када се Патријарх упокојио, кад је председник Тадић стигао, само је рекао:
– Шта ћу ја сад? На кога ћу се ослонити?
Председник Тадић је имао неку посебну потребу да долази и имао је неку посебну везу са њим.
Отац Методије каже да је Патријарх Павле говорио више својим присуством, а мање речју:
– Његова светост Патријарх Павле никад ништа затражио није. За две године ни за чим није исказао потребу. Човек је морао да размишља да ли је гладан или жедан. Непрестано се молио. И кад је седео у фотељи и кад је лежао и кад је јео. Увек је шапутао, готово нечујно, тако да никад нисам успео да чујем садржај тих молитава. И тако је спокојно чекао тренутак кад ће Господ да га позове. Нити му се журило, нити је желео да то још траје, него је чекао како Бог хоће. До краја се био препустио руци Божијој.
БЛАГОСЛОВ
Протосинђел Методије Остојић рођен је 1. 4. 1976. године у Сарајеву, а његови су пореклом са Жабљака.
Завршио је Економски факултет у Подгорици, а Теолошки у Београду. У Цркву је ступио у новембру 2002. године, а замонашио се уочи Петровдана 2004. године у Цетињском манастиру. По благослову Митрополита Амфилохија бринуо је о Патријарху најпре у Патријаршији од 23. септембра 2007, а онда и на ВМА све до његовог упокојења.
БРИГА НА ВМА
– Особље ВМА је са огромном љубављу бринуло о Патријарху. Не због титуле коју је носио, него им се он подвукао под кожу, – причао је отац Методије својој сабраћи у Цетињском манастиру детаље из Патријархових последњих дана:
– А кад се Његова светост упокојио и кад смо га изнели из апартмана, вратио сам се по неке ствари и да мало средим апартман. У болници ме сачекала тако велика празнина… Сестре су биле изгубљене. Он је њих освојио благошћу, па нико никада није могао видети да је њима било тешко да се брину о њему, већ су се јагмиле да буду уз њега, да му буду при руци. Сестра, која је била ту баш када се Патријарх упокојио, прича да су у том моменту почели неки апарати да зује. Нико није могао да открије који су то апарати и зашто зује. Али читавог дана је било тако.
16. децембра 2009. године
Аутор: Љубица Божанић
Приредио: катеихета Бранислав Илић