Повећан број случајева вршњачког насиља у школама и ван њих, пред комплетно друштво поставља питање: шта доводи до оваквх проблема и шта чинити да се они умање или у бољем случају, искоријене?
На питање одакле насиље потиче, психолог Бранка Ћаласан у разговору за Радио „Светигору“ каже да су фактори ризика за настанак насилничког понашања бројни, али да је један од битних анамнестичких података вријеме проведено за екраном.
„Вријеме проведено за екраном учитава одређене садржаје у централни нервни систем и стварају се неке синтетичке, вјештачке потребе. Ако дијете за екраном проводи вријеме гледајући како неко црта или некакве пејзаже, лијепе фотографије, дефинитивно ће му се развијати естетска осјећања и потреба за лијепим, али ако игра игрице и бави се неким агресивним садржајем, онда ће му се створити синтетичке потребе за таквом врстом садржаја“.
Она наводи податак да 5 сати дневно проведених за екраном у једној деценији трајања узима 3 године живота, што дјецу и младе којима је физичка активност неопходна за правилан развој, уводи у деструкцију.
Иако дјеца која трпе насиље веома ријетко то и вербално изусте, постоје одређени симптоми или манифестације на основу којих се проблем може препознати. То су најчешће: повученост, бијес или гњев усмјерен ка укућанима или туга.
Ћаласан сматра да је кључ успјеха за смањење или потпуно искорјењивање вршњачког насиља у школама удруживање, јачање кохезије унутар одјељења и повећавање блискости на релацији наставник – ученик или ученик – ученик.
„Кључ је да на нивоу школе, прије оних некаквих оперативних циљева које желимо постићи, изградимо добар однос са дјецом. Кохезија и блискост, та повезаност којом се превенирају многи проблеми директно утиче на школско постигнуће, рецимо. Ако су дјеца више повезана, друже се током одмора, помажу једни другима у учењу и настави, њихово школско постигнуће, у тим одјељењима гдје је кохезија већа, школско постигнуће је веће, дакле боља је атмосфера за учење. Такође је мањи проценат насиља до потпуног изостајања, ако је кохезија на високом нивоу. Тако да је то кључ. Градити однос са дјецом и градити њихове међусобне односе. Примјетни су и суптилни облици насиља, најчешће одбацивање, а одбацују се опет најчешће даровита дјеца, као у оној причи о Ружном пачету“.
Каже да је важно направити разлику између инцидента и насиља.
„Ако се догоди нека свађа између вршњака, важно је да нормализујемо њихове конфликте, да објаснимо да су они дио њиховог одрастања и важан дио социо-емоционалног развоја. Али, ако се тај догађај понавља и ако прима неке шире облике, онда је то насиље и ако се понавља важно је да знамо да оно оставља дубоке трагове на здравље и да је потребно да га рјешавамо, а прије свега по хитном поступку прекинемо јер последице које насиље оставља су трауматског карактера. Најчешће родитељи не могу да отворе своју дјецу и то најчешће доводи до кризе родитељства, па се питамо шта смо то урадили да наша дјеца постану жртве, а онда се питамо како смо довели до тога да дјеца нису отворена да нам говоре о томе, па онда родитељи најчешће кажу: ја сам крив или крива. Родитељи нису криви, али су одговорни и онда кад то пребацимо на поље одговорности, проблеми се почињу рјешавати“.
Комплетан разговор који нас на концу подсјећа да је веома важно искористити добре и поучне савјете за што боље усмјерење нас као родитеља за изграђивање хришћанског морала код дјеце, јер добро и лијепо опхођење према другима то и јесте, послушајте у прилогу који је пред вама.
