Двотомна књига „Књижевност и писменост од Црнојевића до Петровића“, аутора др Гојка Челебића представљена је синоћ на трећој вечери деветог Фестивала „Ћирилицом“, на платоу испод Цитаделе у будванском Старом граду Будва. Учешће у овом програму су узели академик Злата Бојовић, проф. др Микоња Кнежевић и аутор, саопштено је из ПР Службе Фестивала.
Публикацију која је презентована публици у Будви, професорица Бојовић окарактерисала је као књигу великог изазова и смјелости, која је, према њеним ријечима, нестандардан приказ књижевности и језика, од прапочетака до Петровића.
Како је оцијенила, то је књига приказа и одгонетања видљивих и унутрашњих додира и прожимања, међусобне зависности, али и раскорака и парадокса, који су се ипак сливали у један ток.
„Писац све токове који образују књижевне и језичке појаве, симултано повезане са историјским и друштвеним приликама, али не ухваћене у њихову замку, посматра као јединствене феномене условљене, сваки појединачно, сопственим околностима. То је огромна материја коју је Гојко Челебић, у погледу времена, епохе и личности на које се односи, настојао да дефинише и, поред свих раздвајања и разлика, као јединство језика, биће народа – као биће књижевности, али и књижевности као бића живота. За разумијевање ове материје потребно је најприје разумјети аутора и његову имплицитну поетику која је, по нашем мишљењу, била кључ за ово наше путовање кроз вијекове, у коме је ријеч као сјеме језика и као сјеме књижевности била вођа. Дјело оваквог обима, не по броју страна, иако је и он импозантан, већ по броју питања, потрага за одговорима, тражења рјешења и смисла, небројених књижевних промишљања живота у разним временима и околностима од којих је све било зависно, морало је имати сигуран стуб на ком се држи као цјелина. То јест, морало је имати циљ који га оправдава, невидљиву или видљиву нит која аутора повезује са тим циљем и која мора бити у сржи његове поетике“, истакла је Бојовић.
Проф. др Микоња Кнежевић указао је да је књигом обухваћен период турске доминације од 1500. до 1800. године, који аутор, како је подсјетио, назива периодом контратекста. Кнежевић се осврнуо се на садржај публикације, истакавши три слоја Челебићевог дјела.
„Та три слоја обухватају најприје онај фактографски, дакле онај слој гдје аутор на свјетло дана износи низ минорних писаца који су дуго времена, деценијама, чак и вјековима, промицали оку пажње нашег читаоца. Утолико, на том фактографском нивоу ова књига је од огромног значаја јер нам говори да је у том мрачном вијеку и те како титрао импулс књижевности и стваралаштва нашег човјека, чак и у оним минорним али репрезентативним изразима какве аутор налази у разним записима, у различитим епским контурама код анонимних и знаних аутора. Други слој је онај који бисмо могли назвати теоријским и који представља неку врсту методолошке потке, којом аутор ове књиге приступа богатом корпусу литературе који је био присутан у ова три вијека. Трећи слој, који ми је посебно био интересантан, могли бисмо означити као есејистички, на моменте чак и романескни, можда неконвенционално, уводи на неки начин лични доживљај аутора и понекад тешку грађу за читање чини дакако пријемчивијом и чини узбудљивијом. То је узбуђење које је, чини се, аутор имао за вријеме свог вишедеценијског бављења ауторима које је узео за предмет свог разматрања“, казао је Кнежевић.
Аутор Гојко Челебић истакао је да је тунел од Црнојевића до Петровића дуг 300 година. Ради се, како је рекао, о апокалиптичном периоду османских погрома у којем је изгорјела цијела једна књижевност.
Минорни писци у епохи контратекста
Челебић се, у једном дијелу излагања, хронолошки осврнуо и на ауторе из 16. вијека, од Ђурађа Црнојевића, преко минорних аутора Вука Презбитера, Радослава Попа, Никифора Јеромонаха, поменувши, неизоставно, и Божидара Вуковића Подгоричанина, као и Бокеље – Људевита Пасквалића и Ивана Бона – Болицу.
С једне стране, како је појаснио, аутори су Бокељи који су наша веза са западним свијетом, а са друге стране – минорни писци од којих је остало мало, али не њиховом кривицом.
„Они су стварали у апокалиптично доба османских погрома који су заправо сагорјели читаву једну књижевност. Нека прича шта год ко хоће, ја мислим да је изгорјела комплетна једна књижевност. Бокељи и минорни писци који су наша веза ка Византији. Да њих нема, ми не бисмо имали доказ да припадамо византијском свијету. Јер усмена епика није доказ. Јесте снага велика, али књижевност је на првом мјесту писмена радња. Ови мали писци ипак, на маргинама својих преписа и превода, дају своје коментаре и уливају стваралачку снагу свијета који ми не познајемо довољно, зато што је то свјетска књижевност. То није национална књижевност, они не желе да буду писци. Припадају великом свијету и природно из њих излази страшна снага Бизанта и класичног хеленског свијета. Ја сам пишући ову књигу путовао до Заступа. То је свијет изгубљених манастира, то су све рушевине сада. Пропали, мртви свијет који ме је у том периоду узбудио – њихов порив ка текстуалности и њихов огромни значај што су у епохи османског контратекста успјели да премосте тај тунел који није мали и који је заиста мрачни тунел“, казао је Челебић.
Фестивал у организацији Народне библиотеке „Мирослав Лукетић“ Будва и Удружења издавача и књижара Црне Горе, који су подржале Општина Будва и Туристичка организација општине Будва, на програму је до 17. септембра, закључује се у саопштењу.
Фото: Народна библиотека „Мирослав Лукетић“ Будва – Фејсбук
Извор: РТВ Будва
