Данас, на Божић 1938. године, рођен је Ристо Радовић, потоњи Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
Уз благодарност Богу што нам га је даровао, објављујемо један његов, до сада необјављивани, рукопис из студентских дана.
Рим, 2. март 1965.
Обала Генисаретског језера. На њој групица људи. Христос мећу њима, фарисејима оног века. Два света који немају ничег заједничког. Уставили се, сукобили се, боље рећи над језерском загонетком.
Шугаво, краставо, бедно лутајуће псето, изби, однекуд из камењара пустињских, уздижу фарисеји хаљине и гоне поган и гад од себе. Онечистиће их пред законом како да дочекају нечисти залазак сунца?
У језерској води не огледају се овог потресног момента, само шугаво псето, бедни пораз маћехе земље, горди фарисеј, у суштини пониженији у очима језера од псета; Исус Праведни пред чијим погледом трепти језеро. Милост је овде у питању насупрот псећо-људског понижења, самилост се сукобила овде са безосећајношћу фарисејском. Бог је овде и човек; боље рећи Бог коме је друго име љубав и човек који му лажно служи. И твар која уздише за милошћу. Рећи ћеш ти: шугавом псету шта ће милост?
Христос није фарисеј. Какву заједницу има љубав и пород аспидин? Исус не рече стога, као ти, и видевши псето, које прогнано из насеља, гледаше тужним очима и на ову групу без милости. Видећи гађење фарисејско, приступи му Исус, помилова руком његове ране и гној и шугаву главу па рече:,,Какве дивне очи!“ загрлише се Сунце и језеро и благодарна туга псећих очију – загрљајем Милости и Самилости.
Стојаху фарисеји уврнутих хаљина са гађењем у очима, и ужасавањем пред нечувеним гестом овог Исуса, друга грешника и цариника и шугавих паса и тако остаде до данас; Загрљај Милости и Самилости и упоредо са њим фарисејско гађење и ужасавање пред тим загрљајем. И остаће тако док је земље, док се буду сретали на обали истог језера Милости, гордост и туга псећих очију. И виде Генисаретско језеро историју људску и возрадова се радошћу великом јер победи Милост над фарисејом.
Један хроничар сулудог плеса фарисејске Европе, ткз. Другог светског поклања, италијански писац Малапарте стојећи уморан и ужаснут пред страдањима људским, страдањима природе, страдањем животиња, биља, земље, продајом и куповином људског меса – неспособан за милост и молитву, стидећи се самилости обраћа се псећим очима, у којима виде Христа…
Mi guardava fisso, e un dolore atroce mi scorreva dal petto fino all bocca. E poi mi guardava con una meravigliosa dolcezza negli occhi, e vidi Christo in lui, vidi Christo in lui Crocifisso, vidi Christo che mi guardava con gli occhi pieni di una dolcezza meravigliosa. ( La pelle, 137 )
(„Гледао ме је непомично, и један страшан бол ми је струјао из груди до уста. А онда ме је гледао с једном чудесном нежношћу у очима, и ја сам у њему видео Христа, видео сам Христа распетог, видео сам Христа који ме је гледао очима пуним једне чудесне нежности“).
Ристо Радовић
(По запису из првих векова у једном апокрифном Еванђељу)
Оргинал аутографа у Личним архиву Митрополита Амфилохија, Манастир Стањевићи. Необјављено. Са оргинала преписао и за аутентичност тврди и одговара, монах др Павле Кондић, управник Задужбине Митрополита Амфилохија у Манастиру Стањевићи.
Фото: Јерођакон Атанасије Јевтић и студент Ристо Радовић у Риму, 1965. (фотографија настала кад и запис ”Христос и псеће очи”)
