Његово високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије служио је са свештенством, у десету недељу по Духовима, на празник Светих седам младића у Ефесу и Светог свештеномученика Козме Етолског, 17. августа 2025. године, Свету архијерејску литургију у Храму Светог Николаја Мирликијског, у Драговој Луци код Никшића.
Високопреосвећени Митрополит Методије је током Литургије у чин ђакона рукоположио чтеца Николу Кадовића из Никшића.
По заамвоној молитви, Владика је освештао палионицу свијећа при Храму Светог Николе.
Вјерном народу, сабраном у светом богослужењу, литургијском проповједи обратио се Митрополит будимљанско-никшићки Методије.
„На здравље вам и на спасење Света литургија и овај дивни догађај данас, када у Литургији поред Свете тајне евхаристије и причешћа, имадосмо и Свету тајну рукоположења брата нашег Николе Кадовића у ђакона, промислом Божјим и тајном недокучивом за људски ум. Господ уређује све наше кораке у животу и све наше дане благосиља, тако исто и на данашњи дан, без икаквог плана људског претјераног се, по промислу Божјем, десило ово рукоположење Николино баш у Храму Светог Николе. Призвао га је Свети Никола, после оволико година његовог учења теолошких наука, пјевања у цркви, служења Цркви, својој породици и народу Божјем. Свети Никола га је у овом свом храму призвао, малог Николу да иде путем оним којим су прошли апостоли и Свети Никола и Свети оци наши из рода нашег до данашњег дана“, казао је Високопреосвећени Архиепископ Методије.
Указао је да је прва ријеч коју је Христос рекао и којом је почето Јеванђеље, коју је изговорио на Јордану Свети Јован Крститељ, припремајући народ за долазак Христов, била: Покајте се, јер се приближило Царство небеско.
„Царство небеско је ова наша заједница овдје, наш однос. Ово је мјесто гдје силази небо на земљу, гдје се љубав Божја пројављује у Светим тајнама Његовим и гдје смо ми, напојени том благодатном енергијом, том водом живота у овој пустињи овога свијета, Црква представља оазу која се напаја водом живота, која извире из Царства небеског. То зеленило и ти плодови које Црква даје, и те Свете тајне које се у њој савршавају, по пустињи ове земље се шире, облагодаћују, мијењају, преображавају средину и околину куда се те благодатне енергије разливају. Такво једно мјесто је и ово гдје смо се ми сабрали“, бесједио је Његово високопреосвештенство.
Поучавао је да је та прва ријеч на коју нас је Господ призвао тачка од које се полази и да без ње нема Царства небеског, заједнице у љубави са Богом и наше међусобне љубави.
„Без покајања нема ништа, а покајање је истина сагледавања свога стања, своје немоћи, освјетљавања и бивања, свјесни својих слабости, а свемоћи Божје. О томе нам говори ово данашње Јеванђеље, које смо чули, када је немоћни отац пао на кољена пред Христом, вапијући за здравље свога сина, свога дјетета, говорећи: Демон га мучи сваки дан, небројено пута, баца га и у ватру и у воду да га уништи, да га убије, патимо се сви. Твоји ученици нам нису могли помоћи. Помози нам! А говори Христос: О, роде покварени и невјерни! Докле ћу с вама бити? Онда исцјељује тог младића који постаје здрав, цјелокупан и питају тајно, насамо Његови ученици Њега: Због чега га ми нисмо могли исцијелити? Он говори: Због немања вјере; да ли њихове, да ли оца тога дјетета, да ли и једних и других са сигурношћу не знамо, али, без вјере нема живота и нема акције божанске, нема простора да Он дјелује овдје међу нама.
Вјера једина оставља простор за дејство Божје у нама и око нас. И без те вјере као камена темељца на којем је Христос Цркву саградио, то је она вјера коју је апостол Петар исповједио, а она значи да је Исус Син Божји, да је Он Бог Који је дошао у овај свијет, постао један од нас, у свему идентичан осим у гријеху, узевши људску природу на себе, поучавајући нас, страдајући и умро је на крсту, погребен био васкрсао трећи дан, вазнио се и сјео са десне стране Оца у човјечанској природи у коју се обукао, остајући савршени Бог, истовремено, и истински човјек на сву вјечност – то ми исповједамо увијек и сваки дан, као и овдје данас на Литургији – без такве вјере нема благодати и нема освјешћења, да будемо свјесни своје слабости и гријеха“, поучавао је Митрополит Методије, истичући да без вјере нема покајања, нити се може сагледати и спознати истина која ће ослободити човјека.
„Наш брат Никола је ступио на овај пут свети, благословени, на пут служења, јер је Христос рекао онима који Га слиједе и Његовим ученицима: Који хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга; то је једини рецепт да се човјек уздигне тако што ће служити свима. Смириће се, а то смирење и благодат Божја ће га уздићи тамо гдје је дошао Христос о деснују Оца, изнад свих ангелских и архангелских сила. То нам је назначено, а кад се рукополаже неко за ђакона, као Никола данас, клекне пред Часном трпезом која представља гроб Христов; Свети престо је Свети гроб одакле је васкрсао Христос и засијала свјетлост овоме свијету; дакле, клекнуо је пред том небеском и божанском свјетлошћуна десно кољено, не на оба, и тако у ниском старту, спреман, у позицији да увијек ревносно крене и поступа на свако добро дјело“, рекао је Архиепископ Методије, напомињући да је то и у атлетици позиција за најбржи старт, најбржу спремност на трку и поступање у добру.
Појаснио је Владика да то заправо симболише спремност на службу, а када буде, ако Бог да, за свештеника, пада на оба кољена, до краја својим бићем поклањајући се свјетлости васкрсења Христовог.
„Да нас она обасја и да њоме свједочимо да је Исус Син Божји и да кроз то преображавамо, преображавајући себе, сву околину и средину кроз коју се крећемо, не ми, него благодат Божја. То је једино што треба да радимо, да будемо спремни својом вјером простор у себи и у свом срцу направимо Богу да Он дејствује и у нама и око нас и да Он све уреди. Онда можемо, као апостол Павле да кажемо гласно: Не живимо више ми по својој вољи, својој памети, свом уму него живи Христос у нама. Онда нам Он све посложи на своје мјесто и све буде свето и благословено, онда више нема никаквих проблема, онда све у овом свијету и у нашем животу што се дешава добија неки други мирис, изглед, добија мирис светиње, благослова Божјег и све се дешава са неким дубоким смислом.
Понекад, и у већини случајева, не можемо да докучимо због чега се нешто дешава, али на крају вријеме као мајсторско решето покаже због чега се нешто десило или неко страдање, трпљење неких исушења, тешких животних околности које ће нам после донијети пакет добара, имају дубоки смисао само кад се до краја предамо Богу. Онда можемо тај смисао примити у себе, бити њега свјесни и онда нам сваки корак у нашем животу не бива више тежак и неподношљив, онда узимамо благи јарам Христов на себе и више се не патимо у бесмисленом корачању и тумарању, него знамо ка чему гредимо и стално нас благодат Божја у срцу тјеши и то свједочи. Живјели, Бог вас благословио, сваки ваш корак у животу који направили благодат и благослов Господња нека осјени и покрије, сваку вашу мисао, ријеч, свако ваше дјело и поступање и да осјетимо сви, као и апостол Павле, то Царство Божје које се усели и бива у нама, не негдје ван нас, него тај дубоки, мили, топли осјећај присуства Божјег да нас све обузме и води путем спасења“, закључио је Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки г. Методије.
Пожелио је ђакону Николи срећан и Богом благословен ђаконски чин, да га Бог укријепи, оснажи на путу служења, да буде достојан Светог архиђакона Стефана и свих који су му сљедовали до данашњег дана.
Извор: Епархија будимљанско-никшићка
