У свијету је данас обиљежен Дан позоришта. Тим поводом гост Јутарњег програма је био глумац Градског позоришта Подгорица, Павле Илић.
У својој тридесетогодишњој каријери позоришног глумца, Илић као посебно драго искуство наводи игру у представу „Хиљаду година – Свети Јован Владимир и Косара”, која је премијерно изведена 4. јуна 2016. године у Бару, поводом обиљежавања хиљадугодишњице од мученичке смрти Светог Јована Владимира. То је, како каже, било и његово прво искуство учешћа у неком догађају те врсте који се организује у Цркви.
”Први неки догађај на ту тему је била представа ”Свети Јован Владимир и Косара”. То је било у Бару, а ја сам тада урадио нешто што иначе никада до тада нисам радио. Прво, требао сам да радим са редитељем који није редитељ, која је притом написала текст, а није драматург, а и ово остало око мене су све били аматери и ја то не бих радио ни у лудилу. Међутим, по Божијој благодати, десило се да ја наравно без икаквог, како бих рекао, затезања, пристанем да радим то. Некако не могу никако то другачије да објасним него да је то Божије дјело. Испоставило се наравно да је Ксенија Милосављевић, која је писала текст и режирала, изузетно, изузетно, талентован и драматург и редитељ, и да је то мени било једно од најдражих сарадњи у овој мојој досадашњој каријери. Нешто што ми је остало у јако, јако лијепом сјећању. Тад ме је за ту прилику звао отац Баћо Вујачић из Подгорице, а он је опет чуо преко једне моје бивше колегинице, сада монахиње Лукије, она му је препоручила мене, дала контакт, и он је назвао, ја сам пристао и онда смо радили у Бару. Тамо сам Ксенији и мало помагао у раду са дјецом и ето кажем – то ми је једно од најљепших искустава”, каже Илић.
Он подсјећа да су се некада у Русији за вријеме поста сва позоришта и све велике дворане са културним садржајима затврале.
”Сад је то вјероватно другачије али ето да споменемо и то”.
Каже да је број људи који долази у позориште махом исти у сваком времену. Квалитет представе је оно што одређује број посјетилаца, а што се тиче цијене карата за позоришне представе наводи да су, за разлику од земаља на Западу гдје су цијене позоришних карата знатно скупље и приступачне махом имућнијима, код нас прилике по том питању доста повољније, те да у том смислу итекако треба искористити ту погодност, поћи у позориште, те и на тај начин обогатити своје искуство квалитетним умјетничким садржајем.
”То јесте у свијету привилегија имућнијих. Цијена карте је прилично висока, док је код нас пристојна и приступачна, тако да мање више свако може једном у мјесец, два, или макар једном у пола године да пође у позориште, да се оде на неку добру представу и да се мало и у том смислу душа нахрани”, каже Илић.
