Данас је у порти Mанастира Успења Пресвете Богородице у Ђаковици сахрањена ђаковачка старица Надежда Исаиловић, бака Нада
Литургију и опело је служио Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење архимандрита Михајла, игумана Св. Архангела код Призрена, протојереја ставрофора Миленка,пароха великохочанског, јереја Веље Стојковића,пароха ораховачког, јереја Ненада Нашпалића,пароха гораждевачког и јеромонаха Петра Дечанца.За певницом су се смењивали дечански монаси и монахиње из Пећке патријаршије и Грачанице, а присуствовало је и тридесетак верника из Ораховца, Велике Хоче, Грачанице, који су дошли да са игуманијом мати Теоктистом, сестром Јоаникијом и старицом Васком испрате на последње путовање бака Наду.
У бесједи којом се обратио окупљенима, Преосвећени владика Теодосије је подсјетио на ријечи Господње да ко вјерује у Њега ако и умре живјеће и васкрснуће у последњи час.
,,Бака Нада рођена је у Ђаковици 1929. године и цио живот проживјела у овом граду гдје је тада било Срба. Живјела је у браку, није имала дјеце, али је увијек била везана за Храм Рођења Мајке Божије гдје је долазила и молила се Богу. Бака Нада је остала вјерна и овом храму и овом граду, заједно са игуманијом мати Теоктистом,старицом Драгицом, Јелом, Белком и Васиљком, којима се придружила и монахиња Јоаникија. Оне су истинске жене мироносице које су остале вјерне Господу и нису Га оставиле ни кад је страдао на Крсту. Тако су и наше сестре, које су остале једине православне у овом граду, предавши свој живот Христу с надом да их неће оставити, опстале овдје уз помоћ Божију и Мајке Божије, којој је овај храм посвећен“, рекао је владика Теодосије опраштајући се од бака Наде.
Надежда Исаиловић је уз молитву и певање Васкршњег тропара сахрањена уз Храм Успења Пресвете Богородице, којој се тако усрдно молила, проводећи своје последње године овоземаљског живота, верно служећи Господу.
На извјештају благодаримо професору Оливери Радић, новинару из Ораховца
Надежда Исаиловић, једна од „бака из Ђаковице“
Надежда Исаиловић, једна од „бака из Ђаковице мирно се прекјуче (28. децембра) у косовско-митровичкој болници упокојила у Господу. Бака Нада, како су је сви знали, рођена је далеке 1929. године у Ђаковици где је одрасла у породици са још три сестре и два брата. Радила је својевремено као пословођа у ђаковичкој фабрици „Напредак“, а често су је могли видети како посећује Цркву Успења Пресвете Богородице и моли се Богу. Након упокојења свог супруга, живела је код свог брата у суседној кући редовно долазећи на црквена богослужења.
Управо у овој цркви, сада већ Манастиру Успења Пресвете Богородице и метоху дечанске лавре, провела је последње године свога живота делећи судбину преосталих старица које су након егзодуса Срба након у лето 1999. године остале уз своју светињу заједно са сестром Полексијом (Пољком) Кастратовић, сада монахињом и игуманијом манастира, мати Теоктистом. Баке Драгица и Белка су се упокојиле претходних година и од првобитне групе старица остале су још само мати Теоктиста и сестра Василија, а од пре пар година придружила им се још једна старица, монахиња Јоаникија. Захваљујући труду ових старица кандило вере остаје упаљено у Ђаковици као подсетник и охрабрење за многе да наша Црква и њен верни народ остају чврсто везани за Косово и Метохију.
Бака Нада је непосредно након рата 1999. године редовно посећивала своју кућу и кућу свога брата које су се налазиле у српској улици у Ђаковици, где је и парохијска Црква Успења Пресвете Богородице. Будући да није имала деце Нада је у потпуности остала упућена на цркву и на владику Теодосија и дечанске монахе који се већ годинама брину о овим старицама. До погрома 2004. године редовно су је могли видети како уз пратњу италијанских војника сваког дана иде да обиђе свој дом. Италијански је кажу добро научила и војници су волели да разговарају са овом старицом изузетно бритког ума, доброг срца али и велике храбрости. У погрому 2004. године и поред настојања италијанских војника да сачувају цркву и малу кућу у којој су старице живеле, албански екстремисти све су уништили и старице су примљене у манастир Високи Дечани где су до 2010. године боравиле док се није завршила обнова храма, куће и малог парохијског дома. У погрому су страдале и преостале српске куће у Ђаковици, међу њима бака Надине. Дечански монаси су је посебно упамтили по њеној љубави према цвећу, а у Ђаковици је трудом својих рука редовно бринула о лејама цвећа које су украсиле порту обновљеног манастира.
Многи посетиоци цркве у Ђаковици, посебно избегли Ђаковчани, волели су бака Наду која се као и остале старице увек радовала гостима и са њима разговарала. Храбрила је људе на повратак и будила наду. Пре четири године Надино здравље се нагло погоршало можданим ударом који је онеспособио за говор иако је до последњих тренутака сачувала пуну свест и разумевање и могућност ходања. Уследили су и други здравствени проблеми. Више није могла да говори али је својим детињим очима увек сијала љубављу и радошћу, посебно када је прилазила светом причешћу. Последње дане провела је у митровичкој болници где су се лекари и медицинско особље посебно бринули да јој помогну. Полако се гасила као свећа и тихо уснула у Господу око 7 сати увече 28. новембра. Захваљујући труду протојереја Милије Арсовића и верника из Митровице ковчег са телом бака Наде пренесен је у митровачку Саборну цркву Св. Димитрија, где је отслужена заупокојена Литургија, да би данас у јутарњим сатима ковчег пренесен у Ђаковицу и положен у Богородичиној цркви.
