A Isus na šest dana pre Pashe dođe u Vitaniju gde beše Lazar koji umrije, koga on podiže iz mrtvih. Onde mu pak zgotoviše večeru, i Marta služaše, a Lazar beše jedan od onih što seđahu sa njim za trpezom. A Marija uzevši litru pravoga nardova skupocenoga mirisa pomaza noge Isusove, i obrisa kosom svojom noge njegove; a kuća se napuni mirisa od mira.
Onda reče jedan od učenika njegovih, Juda Simonov Iskariotski, koji ga nameravaše izdati: Zašto se ovo miro ne prodade za trista dinara i ne dade siromasima? A ovo ne reče što mu beše stalo do siromaha, nego što beše lopov, i imaše kesu, i uzimaše što se metaše u nju. A Isus reče: Ostavi je! Ona je to sačuvala za dan mojega pogreba; Jer siromahe svagda imate sa sobom, a mene nemate svagda. Doznade pak mnogi narod iz Judeje da je onde i dođoše ne samo radi Isusa, nego i da vide Lazara koga on podiže iz mrtvih. A prvosveštenici se dogovoriše da i Lazara ubiju; Jer mnogi od Judejaca dolažahu zbog njega i verovahu u Isusa.
Sutradan mnogi narod koji bješe došao na Praznik, čuvši da Isus dolazi u Jerusalim, Uzeše grane od palmi i iziđoše mu u sretanje i klicahu: Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje, car Izrailjev! A Isus našavši magare usede na njega, kao što je pisano: Ne boj se, kćeri Sionova, evo car tvoj dolazi sedeći na magaretu. Ali ovo ne razumeše isprva učenici njegovi; nego kada se proslavi Isus, onda se setiše da ovo beše za njega pisano, i da mu ovo učiniše. A svedočaše narod koji beše s njim kada Lazara pozva iz groba i podiže ga iz mrtvih. Zbog toga mu i iziđe narod u sretanje, jer ču da je on učinio ovo znamenje.
(Sveto Jevanđelje po Jovanu 12, 1-18)
NA PUTU U VITANIJU I JERUSALIM
Šesta, i poslednja nedelja Velikog posta zove se “Vrbica (nedelja palmi). Tokom šest dana koji prethode Lazarevoj suboti i Vrbici, kroz liturgiju Crkve, sledimo za Hristom od onog momenta kada je objavio smrt svoga prijatelja i zatim krenuo na put za Vitaniju i Jerusalim. U nedelju uveče, na večernji, data je tema i ton za celu sedmicu:
“Otpočinjući sa revnošću šestu nedelju posta i objavljujući praznik palmi prinećemo himne Gospodu koji dolazi u Jerusalim u božanskoj slavi i sili da bi smrću usmrtio smrt”.
Centar pažnje je Lazar – njegova bolest, njegova smrt, tuga rođaka i Hristovo reagovanje na sve ovo.
Tako, u ponedeljak mi slušamo: “Danas je bolest Lazareva saopštena Hristu dok je hodao s druge strane Jordana …”
U utorak: “Juče i danas je Lazar bolestan”.
U sredu: “Danas je mrtvi Lazar sahranjen i njegovi ro đaci plaču …”
U četvrtak: “Lazar je mrtav već dva dana…”
Najzad, u petak: “Izjutra dođe Hristos … da vaskrsne mrtvog brata (Marte i Marije).”
Cela sedmica je prošla u duhovnom meditiranju o predstojećem susretu Hrista i smrti – najpre u licu njegovog prijatelja Lazara, a zatim Hristovoj sopstvenoj smrti. Ona predstavlja približavanje onoga “Hristovog časa” o kome je On tako često govorio i prema kome je bilo usredsređeno celokupno Njegovo zemaljsko služenje. Moramo da se zapitamo: koje mesto i značenje ima ovo razmišljanje u posnoj liturgiji? U kakvom su oni odnosu prema našem posnom trudu?
Ova pitanja predstavljaju još jedno pitanje koje treba da ukratko raspravimo. U proslavljanju događaja iz Hristova života, Crkva veoma često – ako ne i uvek – transponuje prošlost u sadašnjost. Ta ko na Božić mi pevamo: “Danas Djeva natprirodno rađa…” Na Veliki Petak: “danas stoji pred Pilatom”… Na Vrbicu: “On danas dolazi u Jerusalim”. Postavlja se pitanje: Kakvo značenje ima ovo preno šenje događaja, kakav je značaj ovog liturgičkog da nas?
Verovatno, većina posetilaca crkve razume to kao retoričku metaforu kao poetsku “figuru govora”. Naš moderni pristup bogosluženju je ili RACIONALAN ili SENTIMENTALAN. RACIONALNI se prilaz sastoji od svođenja liturgičke proslave na IDEJU. To ima svoj koren u “zapadnjačkoj” teologiji, koja se razvijala na pravoslavnom istoku posle patrističke ere, za koju je liturgija u najboljem slučaju sirovina za lepe intelektualne definicije i predpostavke. Ono što u bogosluženju ne može da bude svedeno na intelektualnu istinu, etiketirano je kao “poezija” tj. nešto što ne treba suviše ozbiljno uzimati u obzir. A pošto je očigledno da događaji koje proslavlja Crkva pripadaju prošlosti, liturgičkom DANAS, nije davano ni kakvo ozbiljno značenje. Što se tiče SENTIMENTALNOG prilaza, on se pojavio kao rezultat indi vidualističke i egocentrične pobožnosti, i u mnogim slučajevima, predstavlja suprotnost intelektualnoj teoriji. Za ovu vrstu pobožnosti, bogoslu ženje je, iznad svega, korisni okvir za ličnu molitvu, nadahnjujuća pozadina, koja ima za cilj da “podgreje” naše srce i da ga upravi prema Bogu. Ovde je sadržina i značenje službi, liturgičkih tekstova, obreda i radnji sekundarne važnosti. One su korisne i od značaja samo dok sam na molitvi. Na taj način liturgičko DANAS, kao i svi drugi liturgički tekstovi, svedeno je na nekakvu neodre đenu predanu i oduševljenu “molitvu”.
Zbog toga što je u crkvenom mentalitetu u odnosu na ova dva stava došlo do oštre polarizacije, veoma je teško dokazati da liturgija NE MOŽE da bude svedena ni na “ideju” ni na “molitvu”. Ideje se ne svetkuju i svečano ne služe. Što se tiče lične molitve, u Evanđelju nije rečeno da se radi molitve zaključamo u svoju sobu i tamo uspostavimo lični kontakt sa Bogom (Mt. 6,6)! Suština nekog slavlja je u tome da ono obuhvata i događaj i socijalnu ili kolektivnu reakciju na taj Događaj. Proslavljanje je moguće jedino onda kada ljudi skupivši se prevazilaze prirodnu odeljenost i izolaciju jednog od dru gog, zajedno reaguju kao “telo”, kao da su zaista jedno u odnosu na neki događaj (napr. svadba, pogreb, po beda, slava.. .). Prirodno čudo svih proslava se sa stoji baš u tome što prevazilazi, pa neka to bude i za izvesno vreme, nivo ideja i onog što se zove individualizam. Jedinka se u proslavama zaista gubi i na jedinstven način pronalazi druge. Ali kakvo je značenje liturgičkog DANAS, kojim Crkva započinje svako svoje slavlje? I kakav smisao imaju pro šli događaji proslavljani DANAS?
Može se bez preuveličavanja reći da je celo kupan život Crkve neprekidno SPOMINJANJE i SEĆANJE. Na kraju svake službe obraćamo se svetima “čiju uspomenu proslavljamo”, ali iznad svih sećanj a, Crkva je SEĆANJE NA HRISTA. Sa čisto pri rodne tačke gledišta, sećanje je komplikovana sposobnost. Tako, sećati se nekoga koga volimo i koga smo izgubili, označava dve stvari. S jedne strane sećanje na prošlost je nešto više nego prosto znanje o prošlosti. Kada se sećam svog pokojnog oca, ja ga vidim, on je prisutan u mom sećanju ne kao zbir svega što ja o njemu znam, već je prisutan u celokup noj svojoj živoj realnosti. A s druge strane ta pri sutnost čini da izrazito osećam da on više nije ovde, da u ovom svetu i u ovom životu više nikad neću dodirnuti ruku koju u sećanju tako živo vidim. Na taj način, sećanje je: najčudesnija, a u isto vreme najtragičnija ljudska sposobnost, jer ništa bolje ne otkriva narušenu prirodu u našem živo tu, čovekovu nemogućnost da bilo šta održi i istinito poseduje u ovom svetu. Sećanje nam otkriva da “na zemlji vladaju vreme i smrt”. Ali to je samo zbog ove jedinstvene ljudske funkcije sećanja na koju je i hrišćanstvo uredsređeno, jer se i ono sastoji od sećanja na jednog Čoveka, na jedan Događaj, na jednu noć u čijoj dubini i tami nam je rečeno: “…či nite ovo u moj spomen”. I, gle, desilo se čudo! Mi Ga se sećamo i On je ovde – ne kao nostalgična slika prošlosti, ne kao tužno “nikada više”, nego sa takvom intenzivnom sadašnjošću da Crkva može večito da ponavlja ono što su apostoli rekli posle Emausa: “…Zar nije u nama gorelo srce?” (Lk. 24:32).
Prirodno sećanje je, pre svega, “prisustvo odsutnog”, tako što je god više prisutan onaj koga se sećamo, bol zbog njegovog odsustvovanja je oštriji. Ali u Hristu, sećanje je ponovo postalo sila koja ispunjava vreme poremećeno grehom i smrću, mržnjom i zaboravnošću. Ovo novo sećanje, koje prevazilazi vreme i njegovu poremećenost, predstavlja srž liturgičkog proslavljanja, liturgičkog DANAS. No, budi mo sigurni, Djeva ne rađa DANAS, niko “faktički” ne stoji pred Pilatom, i, ako činjenice, ovi doga đaji pripadaju prošlosti. Ali DANAS mi možemo da se sećamo ovih činjenica. Prva je prvenstveno dar i sila toga sećanja koje preobražava činjenice prošlosti u DOGAĐAJE koji večito imaju značaj. Liturgička proslava je ponovni ulazak Crkve u određeni događaj, a to ne označava samo njenu “ideju” već njenu radost ili tugu, njen život i konkretno postojanje. Treba znati jedno: uzvikom “Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio”, razapeti Hristos je pokazao Svoj “kenosis” i Svoju poniznost. Praznujući ovo svake godine onog jedinstvenog Petka, mi, bez umovanja o događaju, pouzdano znamo da će ove reči, jednom izgovorene, ostati večito realne, da ih nikada ne može izbrisati nikakva pobeda, ni kakva slava ili “sinteza”. Potrebno je da se objasni jedna stvar: Lazarevo vaskrsenje je bilo potrebno da bi se “potvrdilo sveopšte vaskrsenje” (tropar dana). Slavlje ovog dana je uoči jedne sedmice koja predstavlja lagano približavanje susreta života i smrti, u kome ćemo i mi postati njegov sastavni deo i vlastitim očima videti i celim bićem osetiti ono što je Jovan izrazio rečima: “Isus… uzbudi se veoma u duši, uzruja se i – zaplaka” (Jn. 11:33-35). Za nas se sve ovo dešava DANAS. Mi nismo bili sa uplakanim sestrama kod groba u Vitaniji. Mi o tome znamo samo iz Evanđelja. Ali u crkvenoj proslavi, DANAS ta činjenica postaje i za nas DOGAĐAJ, a za mene sila moga života, sećanje i radost. Teolo gija ne može biti iznad “ideja”. I sa stanovišta ideje, da li nam je potrebno ovih pet dugih dana, kada je jednostavnije iskazati rečima, potvrditi sveopšte vaskrsenje? Ali suština je da rečenica sama po Sebi ništa ne potvrđuje. Istinita POTVRDA dolazi od slavlja, od ovih pet dana u kojim smo svedoci borbe između života i smrti, kada po činjemo ne toliko da razumemo koliko da svedočimo da će Hristos pobediti smrt smrću. Lazarevo vaskrsenje, divna proslava te jedin stvene subote, je iznad posta. U petak, koji joj pret hodi, pevamo “…pošto se ispunilo nazidavajućih četrdeset dana…”, a izraženo liturgičkim termi nima Lazareva subota i Cvetna nedelja su “početak Krsta”. Međutim poslednja sedmica Velikog posta – neprestano predslavlje – ovih dana je poslednje otkrovenje značenja Velikog posta. Rekli smo na po četku ovog poglavlja da je Veliki post priprema za Vaskrs. Međutim, u stvarnosti, u opštem doživljaju koji je postao tradicionalan, ova priprema je apstraktna i nominalna. Veliki post i Vaskrs su stavljeni jedan pored drugog, ali bez stvarnog razumeva nja njihove uzajamne veze i nezavisnosti.
Čak i onda kada se o postu ne misli kao o vremenu u kome se jednom u godini treba ispovediti i pričestiti, on se obično shvata u terminima ličnog truda i napora i tako ostaje egocentričan. Drugim rečima, ono što stvarno nedostaje u duhovnom do življaju jeste onaj fizički i duhovni napor usmeren na naše učestvovanje u DANAS Hristovog vas krsenja, ne na apstraktnu moralnost, ne na moralno poboljšanje, ne na veću kontrolu nad strastima, čak ne ni na lično usavršavanje, nego na učestvovanje u krajnjem i sveobuhvatnom Hristovom DANAS.
Hrišćanska duhovnost, koja nije na ovo usmerena, u opasnosti je da postane lažno – hrišćanska, jer je na kraju krajeva motivisana s a “ego”, a ne sa Hristom. Opasnost je ovde i u tome da srce, očišćeno i oslobođeno od demona koji su ga nase ljavali, ostaje pusto i prazno i demon se u njega vraća, “uzimajući sa sobom sedam drugih duhova, još gorih od sebe, pa uđu i borave onde, i poslednje stanje toga čoveka biva gore od prvoga” (Lk. 11:26). Sve u ovom svetu, pa i “duhovno” – može da bude demonsko: stoga je važno da se ponovo otkrije zna čaj i ritam Velikog posta kao iskonske pripreme za veliko DANAS Vaskrsenja. Do sada smo videli da Veliki post ima dva dela. Prve nedelje Krsta, Crkva nas poziva da se usredsredimo na sebe, da se borimo protiv tela i strasti, zla i svih ostalih grehova. I dok ovo činimo stalno smo pozivani da gledamo na pred, da merimo i motivišemo naše napore “nečim boljim” što je za nas pripremljeno. Od nedelje Krsta centar posnog bogosluženja postaje misterija Hri stovog stradanja, Njegovog Krsta i smrti. Ono postaje “hod gore u Jerusalim”.
Najzad, za vreme ove poslednje sedmice priprema, počinje slavlje misterije. Napor posta nas je učinio sposobnim da ostavimo po strani što je uporno po mračivalo centralni predmet naše vere, nade i radosti. Ma kako bilo i samo se vreme približava svome kraju. I ono se sada više ne meri našim preokupacijama i brigama, već onim što se dešava na putu za Vitaniju, i dalje, za Jerusalim. I još jed nom, sve ovo nije teoretisanje. Za svakoga koji je oku sio istiniti liturgički život – makar jednom pa i nepotpuno – gotovo da je očigledno da od ovog mo menta mi čujemo “Raduj se, Vitanijo, kućo Lazareva”, pa onda, “… sutra dolazi Hristos”, spoljašnji svet postaje pomalo nerealan i čovek skoro doživljava bol kada dolazi sa njim u neophodni svakodnevni kontakt. To što se dešava u crkvi, u službama kroz koje iz dana u dan, shvatamo šta znači očekivati i zašto je Hrišćanstvo, iznad svega drugog, očekiva nje i priprema, pa kada dođe petak uveče kada pevamo “pošto se završilo četrdeset dana duševnog usa vršavanja…” mi, ne samo da smo ispunili godišnju hrišćansku “obavezu nego smo spremni da uzmemo kao svoje reči koje ćemo pevati sledećeg dana: “O, smrti, Hristos te je već u Lazaru uništio! Ade, gde je tvoja pobeda…?”.
Tekst preuzet iz knjige protojereja Aleksandra Šmemana VELIKI POST, Kalenić, Kragujevac, 2002
