На шестој вечери 11. Трга од ћирилице у Херцег Новом, на Тргу херцега Стефана, 20. августа приређено је књижевно-поетско вече и предавање у част Бранка Радичевића, једног од три најзначајнија пјесника српског романзизма.
Поводом јубиларних двије стотине година од његовог рођења, говорили су књижевник Будимир Дубак и др Драган Хамовић.
Добитник награде „Бранко Радичевић“, Будимир Дубак, своје предавање насловио је „Бранко Радичевић, Његош и Црна Гора“, посветивши се најзначајнијим одредницама које повезују ова два пјесника која су један другом посвећивали своје пјесме.
Обојица су у 1847. години, години „Вукове побједе“, објавили своја дјела, („Песме“ и „Горски вијенац“), што је довело до коначног сусрета у Бечу.
Значајна повезница међу њима свакако јесте и Косово, а на њему „красни“ и „свети“ гроб Милошев о коме Бранко пјева: „Осетих се последњега доба, / Та краснога на Косову гроба“, док Његош као да надопуњује ову мисао стиховима „Паде Милош, чудо витезовах, / к светом гробу бесмртног живота“.
Црна Гора је свакако још једно мјесто њиховог поетског сусрета о коме Његош пише на више мјеста величајући њено стијење и јунаке. Бранку је она прапостојбина, недодирнут завичај о коме казује „Начини се једна гомила, / Начини се она српска дика, / Дика српска, Црна Гора мила“.
Коло је такође заједничко њиховим пјесничким језицима, али, док је „Његошево коло супститут античког хора“, Бранко је у своме колу „опевао најсветлије догађаје и најславније јунаке“.
Др Драган Хамовић говорио је на тему „Два превредновања Бранка Радичевића: Милан Кашанин и Зоран Мишић“.
Прије свега др Хамовић напомиње Бранкову припадност нараштају који је препознао нови културни преображај који је Србима донијело дјело Вука Караџића.
Такође, он наводи да је Радичевићева књижевност доживјела намјерна прекрајања па је Бранково коло насилно „претварано у коло свих наших народа“, мијењајући при томе његове стихове.
Ипак, за својих 29 година живота, Бранко Радичевић задобио је значајно поштовање међу књижевним критичарима и читалачком публиком, што је подразумјевало стручне анализе његових дјела.
Стогодишњица од преране смрти била је повод за поновну актуелизацију, те је у том периоду објављено неколико нових студија.
Међу онима који су се бавили његовим ликом и пјесништвом, др Хамовић издвојио је два сасвим супротна гледишта, конзервативног Милана Кашанина и Зорана Мишића, слободоумног љевичара.
Кашанин у свом есеју „Између орла и вука“, настоји одвојити Бранка Радичевића од везе са Вуком Краџићем. Он одређује контрастно ова два прегаоца, а све због стања које „српску културу поставља на оптуженичку клупу“ тадашње идеологије.
Пишући о Радичевићу, Мишић је прије свега имао на уму однос његових пјесама са стваралаштвом његових наследника који га „изнова проналазе“ црпећи тако инспирацију за нова дјела.
Др Драган Хамовић закључује да Бранко Радичевић јесте један од пјесника којих се увијек сјећамо и чије пјесме остају забиљежене још из периода раног дјетњства, када смо их сви ишчитавали кроз школски програм.
Познату пјесму „Певам дању, певам ноћу“, коју је Бранко Радичевић посветио Вуковој ћерки, Мини Караџић, отпјевао је музички умјетник Новица Зечевић. Он је такође гитарском пратњом употпунио поетски програм, док је стихове казивала уредница и водитељка вечери, компаративиста и театролог Теодора Ковач.
Извор: СПЦО топаљско-херцегновска
