Година прије упокојења патријарха Павла (2009)
ИЗМОЉЕНИ БЛАГОСЛОВ
На дугом земљаном путу од вјекова поравнатом нашла сам се
Патријарху са његове десне стране, на блиској удаљености. Никога другог осим
нас није било на стази којом смо се кретали.
Патријарх је благо повијен напријед, иде тихим и нечујним кораком са
погледом усмјереним земљи. У црној је одежди са панакамилавком на глави,
чији се наставци спуштају низ његова рамена.
У овој пространој равници млада, зелена трава прекрила је предио.
Даљину окружује високи затамњени планински вијенац под четинарима.
Загледана у видик, изгледало је да то нису борови, већ људи горостаси – са
великим главама, тамо гдје су врхови борова, под којима су широка рамена и
у тијелима заодјенутим под тамним плаштевима – непомично стоје један до
другога. Над њима се високо протежу сиви и оштри камени висови и врхови
планина.
Плаветнило небеског свода је са понеким бијелим облаком, којима је
небо блистало у својој љепоти. Чист ваздух даје виду искричаву јасноћу. Над
свиме је сунце које мило грије и даје склад у овом дану. Његови благи и
усмјерени зраци прате Патријарха и обасјавају га. Благостје, тишина и мир који
траје… и обузима цијелу природу и све у њој.
Није дуго трајало наше кретање, чини се, од неколико корака. Наједном,
овај пут се завршава. Пред нама се указала нова и ужа стаза, под правим углом,
која нас је водила на лијеву страну у равници. Тек што смо на њу закорачили,
са десне стране нове стазе, зачуо се громки небески пој у високом тону. Овај
напјев био је са непознатим, па тиме, и неразумљивим ријечима у тексту
испјеван, који прелази преко тананих гласних жица младих дјевојака.
Њих пет дјева савршеног и наднаравног изгледа, стајале су једна поред
друге. Имале се свијетлосиве (голубије) устрептале очи, вретенаст стас и исте
су висине – сасвим и у свему биле су једнаке и исте. У хаљинама тамне боје,
дугим до земље, преко којих су свјетлији прслуци и досежу средину листова
ногу – на његовим обрубима су орнаменти са симболима који су ми непознати.
На главама носе капе са царским инсигнијама.
Уз напјев сличан замишљеном поју рајских бића и у ритуалу који је
пјесма пратила, дочекале су нашег патријарха Павла. Пред њиме су спуштале
своје дуге руке до земље, а потом их подизале у висину, и онда биле у
најдубљем наклону у знаку исказивања преузвишеног поштовања. Својим
њежним стопалима, у свијетлим сатенским ципелицама са узаним врховима,
у уједначеном ритму ударале су о земљу, која је, притом, одзвањала тутњавом.
Обред се понављао и трајао уз њихов непрекидан пој.
Стајали смо пред њима, царским дјевама из свијета блаженства, три
корака удаљени. За трен као да је све утихнуло, када је Он благо окренуо своје
лице ка мени и рекао: „Сада ме остави и иди“. Потом сам се нашла на нашем
првом путу и гледала га како одлази новом стазом смјештеном у средишту
простране долине. Ишао је успореним ходом ка једном зденцу који је био
недалеко, и на крају пута саграђен од камена, клесан руком, са водом која
извире и непрестано тече на средини стијене.
Када срцем гледамо на некога, тада у себи носимо јако и, могуће је,
донекле исправно сагледавање. У овој прилици, упућивало је на мисао: да је
сам и усамљен, опхрван дубоким мислима. Било је и неке туге, и уморио се –
наметао ми се такав утисак.
Узбуђење и тјескоба због Његовог одласка у мени се увећавала, у
освијести да се заувијек растајемо из овог живота. Било је жалости у мојим
сузним очима. Не знам како толико капи суза може да стане у једно око, и дуго
ту остане. Све се, потом, саме од себе повуку у дубину ока. Само понекад, једна
крупна топла суза крене из ока, и застане под њиме – као тада. Била је то суза
за највољенијег Патријарха.
Упитаност и неизвјесност је надвладала над тугом, у спознаји да ни
током свих догађаја нити на растанку од Светог нисам молбено затражила
благослов. А вријеме је трајало… и прилика је постојала. Са удаљености која
нас је сада раздвајала, у ријешености својој и у последњем часу, молбено сам
га дозивала: „Благословите ме. Немојте ме оставити без Вашег благослова“.
Није се обазирао на моје ријечи у безнађу изговорене. Удаљавао се, све даље
и даље… Када се нашао на пола пута до зденца, застао је и окренуо се.
Неком моћном силом кoja je постојала нашли смо се у новом сусрету.
Својом благом и снажном десницом, крсним знаком ме је осенио и изрекао
благослов. Одмах затим, са мјеста гдје је застао, био је поново надомак светом
мјесту и на крају свог пута – Извору.
Памтим наш сусрет у благослову – очи у очи са Његовом Светошћу, кост
његове надланице пред мојим лицем, и рука која се уздиже до мог чела…
мислим на кћерку и молим се да у овом чудесном часу и Јелисавета прими
Патријархов благослов. Вјерујем да јесте!
Дјеве у младој доби су га и даље и све до краја стазе испраћале уз
ритуални напјев.
У доласку Патријарха код извора, наједном је све утихнуло. Стао је
лицем и цијелим својим бићем пред Извор живе воде. Подигао је своје руке
пред груди и широким крсним знамењем објема рукама и метанијом био је у
обреду. Потом, подигао је руке високо и изговорао ријечи и молитве које су се
могле чути, али не и разумјети.
После овог чина окренуо се и стао пред извор, са његове десне стране.
Сасвим се усправио и са благим осмјехом и озарен у свијетлом лицу гледао је
у даљину, високо ка небу.
Тиха радост била је велика!
На дан Свете Тројице, 2018. године Силва Драговић
